Topola

229

слика имагпнацпје бпла један бптно нов оадржај свести, онда бп ми морали бптп y стању да замислимо и садржаје који пре тога нису бпли дати y опажању, јер тада не би постојала никаква нужна веза између једнпх и других. Друго, кад би слпка имагинације била јеДан битно нов садржај свести, онда би њена разлпка од реалног садржаја могла лежати само y томе, што би, док je овај последњи апсолутно реалан, она престављала чисту иресшаву т. ј. оно што није онако као што ce преставља да je. Ми смо међутим видели (упор. § 4), да je престава y овоме см-ислу немогућа, да сваки садржај свести мора битп апсодутно реалан, одн. да ce или за све свесне садржаје мора тврдпти да су апсолутно реалнп или за све да то нису, У сваком од ова два случаја пак горња теорија отпада. Прва два разлога противу ове теорије су дедуктивне прпроде; трећи разлог пак, који ћемо сада навести, чисто je емпиричан. Кад би на име тврђење о потпуно диспаратној прпроди слике имагинације y упоређењу са'опансајем (под опажајем има ce разумети реалан садржај као део делокупности опажања) било тачно, онда би били немогући прелазни облици између једног и другог, a ти прелазни облици несумњиво постоје, то су т. зв. халуцинације. Халуцинације су слике имагинације, које су тако јаке својгш интензитетом, да y непосредно датоме чине исти утисак као и реални садржаји, a разликују ce од ових тиме, што њихова егзистенција није везана за егзистенцију опажене околине онако како je το случај за фактичке опажаје, и тиме што, објективно узев, њима не одговара надражај чулног органа од одговарајуће спољне дражи. Халуцинације су необјашњиве ако постоји брхтна разлржа између опажаја и слика имагинација, a постају потпуно схватљиве ако ce та разлика охвати као чисто секундарна; y овом случају на име слпка имагинације може појачати свој интензитет и на тај начин за свест и y свести чинити исти жив утисак као и опажај. Као год халудинације, тако ии илузије не би биле могуће ако би теорија о природи слика имагинације, о којој