Topola

230

je реч, била тачна: y том случају била би принципиелно искључена могућност спајања или стапања опажаја са преставом a многе илузије, као што ћемо доцније видети (упор. § 37), почивају на томе спајању. Према томе прва од наведене две теорије мора ое одбацитп. Из тога излази да ce друга теорија мора признатп за принципиелно тачну и ми имамо овде само да отклонимо оне тешкоће, које ce обично износе противу ње. Прва од тих тешкоћа лежи y тврђењу, да ce разлика између слике имагпнације и одговарајућег реалног садржаја, при потпуном квалптативном идентитету њиховом, не може схватити као чисто интензивна, што je међутим очевидно нужно учннити, ако су оне y основи идентичне. Тако замишљено сунце не сија, зампшљена грмљавина нема ни трага од грмљења y себи и т. д. a међутпм ако je зампшљено сунце само интензптетом слабпје од сунца y опажању, онда оно мора сијати, тако псто замишљена грмљавина мора грмети, па ма то бпло y најмањем могућем степену,. што међутим изгледа да ни y једном нп y другом случају не стојп. Ово последње тврђење нетачно je, доиста замшпљено сунце сија и зампшљена грмљавина грми, само они то чпне, прво, y врло слабом. степену и друго, без оних последпца са којима je фактичко сијање сунца и фактичко грмљење y опажању спојено. Да престава сунца мора као н само сунце сијати, то излази несумњиво из тога, што ми односимо зампшљено сунце на опажај сунца и онда, кад овај последњп није y свести дат, a το бп било немогуће кад оно не би имало нечега светлог y себи. Што међутим ово светло y имагинацији разликује y толикој мерп од светлости сунца y опажању, то не лежи y самим садржајима као таквпм, већ y осталпм садржајима, који ce за њих вежу : светло сунце y опажању повлачп за собом цео један светао простор опажених објеката, док светло сунце y имагинацпјп може стајати само за себе (и y потпуном мраку можемо га имати), без свих тих последица. То исто важи п за грмљавпну y имагинацији и грмљавину y опажању: