Topola

231

за oiiv везана су опажања облака и муња док тога свега код друге нема. Као што ce дакле впди, разлика између слике имагпнације и реалног садржаја може ce доиста схватитп да je разлика y интензитету. Алп тој разлицп y пнтензитету придолази код сложених слика имагинације (специјално код слика сећања) још π разлика y квалптету. Сложена сликаимагпнацпје не садржи на име све оне квалитативне појединости y себи, које садржи одговарајући реалнп објект опажања, престава једне куће на пр. разликује ce од .опажаја куће не само тиме, што су њени елементарни састојци пнтензивно слабији од одговарајућих састојака овог последњег, већ и бројем тих састојака: опажај куће може на пр. имати више прозора но што их ми y престави замшпљамо, тп прозори могу y појединостима бити различни од прозора y слитти и т. д. Слика опажаја и сам опажај морају ce наравно слагати y најважнијим квалитатпвним' састојцима својим π y форми целпне, ако слика оећања треба да преставља један одређен објект. Не само дакле да je слика пмагпнације „блеђа“ интензитетом, него je она и непотпунија квалитетом од опажаја, на који ce односн. Друга тешкоћа друге теорије, која ће овде бити само споменута, лежи y томе, што слике жмагинације изгледа да немају никакве „просторне“ везе са реалним садржајима, и старија Психологија, говорећи о „неместности“ и „непросторности“ поихичких садржаја за разлику од „физичких“, нарочито je ударала гласом на неспособност „локализације“ слика имагинације y чулном простору и њихову изолираност и подложност вољи. Међутим осуство локализације није код слика имагинације тако апсолутно као што ce το обично замишља (ми смо y стању чак да их локализирамо и y самом чулном простору опажања), затим њпхова изолираност ii подложност вољи не доказује нимало њихов-у диспаратност од реалних садржаја, јер п међу овпма постоје y том погледу велике разлике. Разлици наведених двеју теорија y питању о природи слика имагинације одговара разлпка двеју теорија y питању о седтаШу тих слика. Ово друго пи-