Topola

232

тање међутим не односи ce више подједнако на све разне врсте слика имагинације, већ ce y првом реду односи на оне слике имагимације, које стоје y најтешњој вези са самим објектима опажања, на име на слике сећања. Алп како су све остале слике имагинадије састављене из ових последњих, то ce пптање о седпшту ових односи ггадпректно и на њпх, зато ћемо и то питање расправптп y овом параграфу. По првој од ове две теорпје олике сећања налазе ce y свести и онда, кад нам нпсу актуелно дате, само што су оне тада несвесне. Слике сећања на пме јављају ce y свести одмах чим je дат повод да ce оне јаве, према томе изгледа да су оне на неки начнн присутне свести тако, да она лако може са њпма располагати, што, веле присталпце ове теорије, може битн само тако ако су оне дате y душп, односно ако оне y овој постоје као несвесне. Хербарт, који заступа ову теорију, доводп je y везу са својпм учењем о апсолутно перманентшш објектима свести (упор. § 12). Како су пак, као што знамо (§ 8), несвесни психпчкп садржајп немогући, то ова теорпја о седпшту слпка сећања принцпппелно отпада. Друга, физиолошка теорија, која учи, да слике сећања, кад нпсу актуелно дате y свестп, пмају своје седпште y мозгу, једина je могућа. Јер слике сећања нису условљене y своме јављању непосредно самим физичким дражима, оне ce дакле морају, пошто ce врло лако и често по вољи могу јавптп y свести, налазити негде y близпнп свестп, па пошто je немогуће да ое оне као несвесни садржаји налазе y души, то једино остаје мозак, као непосреднп спољни супстрат свести, y коме ce оне могу налазити. Међути.м не сме ce замислити да ce оне, кад нису y свестп, налазе y мозгу као готове слике, јер то би значило претпоставитп, да оне као несвесни пспхпчкп садржаји постоје y мозгу, што je још апсурднпје од претпоставке њихове несвесности y души по првој теорији. Њпхова датост y мозгу мора ce зампслитп чисто потенцпјелно, ii то ce може учинптп на следећа два начпна. Илн he ce претпоставити, да физиолошкп процес, који услов-