Topola

233

љава актуелну слнку сећања, остаје y мозгу и онда, кад олике сећања y свести више нема, y коме ce случају, према прпнципу психофизичког паралелизма. има претпоставити, да ce он тада смањује y својој јачини толико, да нпје y стању произвести нпкакав актуелан психичкп садржај, или he ce претпоставити, да по престанку фпзиолошког процеса y нервној ћелици мождане коре остаје само један нов положај молекула њенпх, који чинп да ce y будуће може лако поновити такав исти физиолошки процес. Прва претпоставка немогућа je, ако са материјализмом и хипотезом пдентптета тврдимо да су психички садржаји директно локалпзирани y мозгу, јер тада сваком фпзиолошком процесу, којп изазива пспхпчки садржај, мора одговарати један овакав садржај, па ма како малу јачину имао тај процес, докјетака претпоставка на становишту учења о једноставном седишту душе могућа, пошто тада само физполошки процесп довољно јакп могу y души изазватп одговарајуће психичке садржаје. И y једном п :у другом олучају пак могућа je друга претпоставка п она ce има сматрати за вероватнију.

§ 32 Врсте слика имагинације. Постоје три врсте слпка имапшације: слике сећања, фантазије и мишљења. Разлике и сличности међу тим трима врстама ове су. Пре свега свака je слика имагпнације као таква индивидуална, т. ј. џосматрана без обзира на оно што значи она преставља исто тако један индивидуалан објект свести као и ма којп реални садржај. Али кад ce слика имагинације посматра као престава, кад ce дакле узме y обзир оно што она значи, одн. реални садржајп (и опољни објекти) на које ce она односи, онда свака слика имагинације није индивидуална. У овом последњем смислу индивидуална je најпре слпка сећања, јер ce она односи на један сасвим одређен објект y опажању. Затим индивидуална je и слика фантазије, јер и ако ce она не односи на један објект, који би био саставни део унутрашњег (или