Topola

239

слпка сећања црвенога односп на опажај црвенога, онда тај однос остаје п кад овај последњи пз свести шпчезне, и на тај начпн ми долазимо до уверења, које увек можемо непосредним пскуством оверити, да ce слике сећања односе на реалне садржаје y прошлости. Овај однос на прошлост међутим не бп прпнцппелно био могућ, кад y пама неби постојала пдеја прошлости незавпсно од сећања, јер само на основу те лдеје ми можемо први пуш утврдити да ce слика дрвенога односи на црвено које je прошло, које je иипезло. Потребно je дакле најпре утврдптп, да ce слика сећања црвенога односп на црвено, које je фактпчки y свестп дато, што бнва на осиову церманентностп овог последњег, затим утврдитп да ce она односп на црвено које je ишчезло, што je опет могуће учинити еамо на основу перманентшхх психичкпх садржаја, јер je само на основу овлх могућа пдеја прошлостл, која je независна од сећања одн. од слика сећања. Кад je на тај пачин утврђена нужност преставе прошлости независне од сећања као подлоге овог последњег, онда je тиме утврђена п прпнципиелна могућност пдентитета свесног субјекта y прошлости независно од слика сећања. Јер перманентност субјекта чинп, као што знамо (упор. § 27), поред перманентности психпчких садржаја, нужнп услов за образовање преставе прошлости независне од сећања. Питање je само како je могућ тај идентитет и ван обима преставе лрошлости, који ce поклапа са прпвидном психолошкои садашњошћу, односно питање je да лп y односу на тај идентитет није прва теорија y праву т. ј. да ли ce тај идентитет не заснива на сликама сећања? И донста y овом.последњем погледу прва теорија једпно може бити y праву. Јер као што je престава времена изван обима прпвидне психолошке садашњостп чнст појам, такоје дсто xi идентичност субјекта ван тог обима нешто на шта ce само може закључити да постоји, a слике сећања су једино на основу чега ce тај закључак може да изведе. Овај закључак међутим може ce сматрати да je апсолутно сигуран само од момента када почиње наше сећање па до момента када смо ce последњи пут пробудшш (т. ј. само зд онај део појединог дапа, који je до датог момента прошао), док већ закључак на нашу егзистенцију јуче, прекјуче и т. д. није више тако апсолутно сигуран, и то с тога што прехшди све-