Topola

Постоје две врстесећања: или ce сећамо објекта,. који je дат, y свести заједно са слпком сећања, која ce односи на исти такав објект из прошлости, или ce сећамо објекта, који није дат y свестп, на чију егзистенцију закључујемо само на основу дате слике сећања. Први случај састоји ce y. констатадији, да jeобјект, који сад опажам, био некад y свести: то je дакле упознавање (рекогниција) објекта. У другом случају пак пмамо сећање y обичном смислу те речи, т. ј. сећање y ужем смислу, iipn коме, као што омо· впделп, морамо произвестп читав нпз слика сећања, да бисмо идентифицирали нашу слику сећања са објектом из прошлооти. Упознавање објеката који су датп y свести, констатација да су објектп, који су познати, били једном већ y свести, то je факт који ce не може одрицатп. Питање je само, y чему ce састоји психички процес те констатације На први поглед изгледа као да je познатост нешто, што je дато са самим садржајима, као да објект поред стварних особина свбјих има још и особину познатости, јер изглђда као да je акт констатације познатости једног објекта дату истом моменту кад и само опажање објекта, да ce το двоје не може једно од другог одвојити. Доиота кад видимо једно познато лрш,е, изгледа нам да моментано опажамо познатост његову. У ствари то je илузија, јер шта би могла бити та познатост? Пре свега познатост није ж не може бити идентична са самим фактом, даједати објект већ био једном y свести, јер тај факт раније његове датости не постоји више, не може дакле ни на који начин постојати ни за свест y садашњости. Али познатост не може бити ни особина опаженог објекта: јер y чему би ce оастојала та особина? У самој датости објекта као таквој не, јер псту особину имају и непознати објекти, a још мање може она престављати садржајну особину објекта. Познатост дакле не лежи y опажању. већ она мора лежати y нечему што ce додаје опажању: a το нешто може бити само слика сећања објекта. Опажени објект, који je већ једанпут постојао y свести, изазива своју слику сећања г

241

ПСИ.ХОЛОГИЈА