Topola

31

Да je прво тврђење психофизичког паралеизма тачно, о томе не може бптп сумње. Из тога пак не пзлази пстинитост другог тврђења. Одрпцати потпуно каузалност пспхичкпх феномена немогуће je, чим ce. прпзна реалптет непосредне свеоти. Ако су психичкп садржајп реалнп објекти, онда су међу њима могуће псто тако међусобне везе каузалне као што су такве дате међу фпзичким објектпма. У наведеном примеру судара двеју бплпјарскпх кугала на пр. морамо предпоставити, да постоји псто тако непосредно пренашање кретања међу опаженим као што постоји међу стварним куглама, шта више детаљнпје испитпвање уверило бп нас. да je το пренашање y првом случају непосредније него y другом. Мећу тим ове непосредне каузалне везе међу психичким објектима пре свега ретке су и друго немогуће су без одговарајућих каузалних веза међу физичким објектима. Али постојр! још једна битна страна психичкогкаузалитета, која директно противречи другом тврђењу прпнципа психофизичког паралелизма. Ми ce можемо запптати на име, да лп je неопходно нужно да сваки психички каузални низ има свој почетак y физичком каузалитету, да ли нема можда низова који почињу независно од материалног света и престављају спонтану активност свести. Очевндно je да би феномен те врсте могла бити само слободна вољна акција и ниједан други акт свестн. У том случају пак долазп y критичан стадиум прпнцнп пспхофизичког парапеизма однооно његово друго тврђење, јер ако има слободног т.ј. физички неусловљеног вољног акта, онда je он само праћен a није и условљен физичким процесима. Доиста y §-у 39-ом ми ћемо утврдити да слободна воља постоји. Ако пак признамо спободу воље, онда признајемо да постоје каузални низови, чији су први чланови дати, a Шиме изгледа да y опште ругаимо каузални прпнцип , јер претпостављамо да су могуће промене, које нису условљене претходним променама. Признањем слободне воље ми признајемо свест као активан фактор света, као фактор који својим активитетом уноои y свет нову енергију и тиме руиш принцип консерваг{ије