Topola

53

простој пспхпчкој супстанцијп, y души, која као таква заузпма само једну тачку (једно просто место) y προстору мождане материје. Прву претпоставку заступа h мора нужнпм начпном заступати матерпјализам, по ксме je само матерпја првобптни реалитет, који .се налази y објективном празном простору света, другу претпоставку пак заступа клаеични сппритуализам Декарта ii Лајбница, и ако сппрптуализам може заступати и прву претпоставку (то чпнп н. пр спирптуализам Хартмана π Вунта). По првој претпоставци свест као целина преставља суму садржаја, која не значи ништа впше до једпнство оамог мозга, повезаност овпх депова мозга међусобно. По другој пак претпоставди свест je недељиво биће, њено јединство je нешто првобитно, свест преставља једну супотанцијалну целину. У следећем ми ћемо најпре покушатп да докажемо. да je ова друга претпоставка тачна, чиме ће контроверза између материјализма и спиритуализма y погледу локалпзације психичких y мозгу бити принцшшјелно решена, па ћемо онда укратко поменутп и анатомске ii физиолошке тешкоће, које ce износе противз 7 спиритуалистпчке претпоставке седишта душе y једној тачци y мозгу. Да je свест једна недељива целина, да она не може постати из својих делова, већ да сваки њен део, да би ce јавио, претпоставља да целина свести већ постоји, та ce фундаментална истина да доказати на следећи начин. Кад затворим очи предмети које сам опазио одн. светлост и боје шпчезнуће. Кад би наиван човек имао право, да ови осећаји вида егзистирају и ван свести y спољнем свету, дакле и онда кад их ми не опажамо, онда би ce са затварањем очију просто одвојио један део садржаја свести и продужио да егзистира независно од заосталог дела моје свести, y том би случају дакле доиста овест могла да ce дели, један њен део могао би да ce издвоји из целине и опет да ce о њом споји. Али наивни реализам, као што знамо (упор. § 3), нема право, из чега следује, да je свест сваког индивидуума једно недељиво биће, да. она не постаје сиајањехч делова који су раније одвојено по-