Topola

no трећем тако званом психолошком објашњењу, које je поставио Вунт, постоји потпуна еквивалендија како пзмеЛју дражи и надражаја, тако и између надражаја и сензације, a разлог за привидну. логаритамску пропорцпоналност између интензитежа сензације и величппе дражн лежи y самој свести. Вунт на име разликује y свести аперципиране од перцгшираних садржаја т. ј. разликује јасно опажене садржаје од нејасно опажених. Величина интензитета једне сензације може ce по њему констатиратп само кад ce упореде разне ве-личине интензнтета једне исте сензације. По њему свако и најмање повећање дражи изазива повећање интензитета сензадије, само ово повећање je немогуће алерципирати док оно не достигне извесду велдчину, која мора бити пролорцдоналда већ лостојећој јачлпд седзације. Фехнерова формула дзражава према томе не однос између јачдне сензацдје и јачине дражл већ однос између јачине сепзације и њепе аперцлплрадости. Ако ce ова последња озлачи са М, онда je по Вудту М = klognat Е, по њему треба дакле y Фехдеровој формулп заменити Е са М, a R ca E. Пошто смо изнели укратко сва трп објашњења сада ћемо их критички промотрити и показати, да су прво и треће нетачнл лда je друго, физполошко објашњење једино могуће. Фехнерово психофизичко објашњење логаритамске пропорционалпости дзмеђу јачиле сепзације и величине дражи летачно je прво зато, што ce оспива да једпој нетачној метафизичкој хипотези (в. § 6), a друго зато, што, и кад бп та хипотеза била тачла, оно из ње ипак не би следовало. По Фехнеру су, као што знамо, физлчки и психички феломенд иделтичли, то су само две страпе дстог бића, два разна начила, па која дам je дата иста ствар. Међутим баш из саме ове Фехлерове предпоставке следовала би проста пропорционаллост између физичких и психичких федомена, пошто су тл феномени (по Фехдеру) y основд иста ствар, само дата на два различда начина. Осим тога баш д кад би ce претпоставило, да то пе мора да je случај, нема никаквог разлога, да одлос дзмеђу флзичкога д психич-

si-