Topola

85

ров закон важи y потпуној тачностн само за сензације средњег интензитета. дакле y средњим регионима скапе пнтензитета (ова скала, као што знамо, почиње са минималном сензацијом, т. ј. са прагом пнтензитета, азавршава ce са максималном сензацијом, чији интензитет не може више бити повећан). Одступања од Веберевог закона све су већа y колико ce приближавамо екстремима скале, т. ј. прираштаји су (понекад) већп него што би по Веберу требали да буду (по Веберу требадаје увек Δ R = к. R). Таква одступања су најмања код сензацпја чула слуха, већа су код чула вида и пппања. ά још су већа код осталих чула. Tpeha замерка управљена je протпв саме подлоге Психофизике, против претпоставке интензитета. 0 немогућности интензитета писано je доста; најбоље je пак дело о томе од Henri Bergson-a, Les données immédiates de la conscience, δ-ème ed. 1906. y Bibliothèque de philosophie contemporaine. Најважнпјп доказ против пнтензитета као засебне квантитатжвне категорије психичкога чисто je априоран и почпва на математичким концепцијама екстензивног континуума. Мп ћемо га овде поменути само y најкраћим потезима. Интензитет y психичком свету значи могућност егзистенције више реалннх делова на истом меоту, a το je, веле противнипи, противречно самом појму места: место je једно и допушта y себи само егзистенцију једног реалног дела. Овај разлог има пуну важност чим ce претпостави, да je простор нешто засебно од оног, што je y простору дато, чим ce допусти могућност празног простора (као што ce το може учинити за физички светд јер y овом случају простор одређује место материји и зато ce на једном месту простора може налазити само један део материје. Али y поихичком свету празног простора нема, y њему je простор сама симултана датост свеоних садржаја (в. § 26). У поихичком простору према томе месшо не ирима y себе машерију, већ машерија ставља себи месшо. Овде дакле два дела материје могу бити на „истом месту“. јер сваки од њих ставља себи место независно од оног другог. Тиме je дакле побијен математички доказ про-