Topola

витељства побуђенија, због који се они осуђују 11 . 1 Наша Влада покушава на све начине да избегне примену члана 17. на Тенкину заверу; она се боји да то не повуче за собом ревизију целог процеса пред Портом. Испрва, она стоји на гледишту да је члан 17. рђаво преведен на српски. По српском преводу изгледа да саветник не може бити збачен док се његова кривица не докаже пред Портом; међутим смисао је тога члана у турском оригиналу да саветник може бити збачен ако се докаже да је учинио какву кривицу према Порти. Из овога пак не следује да доказивање те специјалне кривице не може бити пред нашим судовима, него само пред Портом. Али Влада ово гледиште напушта, кад од једнога чувеног зналца турскога језика у Бечу дознаје да је члан 17. тачно преведен.' 2 Она се одмах ставља на друго гледиште: тенденција члана 17. била је да се српски великаши обезбеде од гоњења кнеза Милоша; нико није мислио да „прости злочинци, који за своје злочинство од надлежнога свог суда осуђени буду, могу против закона још заштите код Порте налазити.“ Члан 17. забрањује само оно збацивање саветника које би Кнез хтео извршити по свом слободном нахођењу, али не забрањује оно збацивање саветникакоје би било неизбежна последицасудске пресуде. 3 Али Влада се не задржава дуго ни на овом другом гледишту. Она, најзад, налази ово. Јесте, члан 17. значи да саветници не могу без пристанка Порте бити збачени ни за своје обичне кривице, али тај члан не треба узети сам за себе, него у вези с осталим члановима Устава. Доведен у везу с њима, он се своди на врло мало, готово ништа. Устав признаје нашим судовима право да суде кривице сваког рода, па следствено и саветничке. Кад се још има на уму-хат од 1830 и хат од 1833, који изреком забрањују Порти мешање у надлежност српских судова, онда је јасно да о доказивању саветничких кривица пред Портом не може бити ни речи. Доказивање њихових кривица могло би бити само судским путем, а њима као српским држављанима не могу судити турски судови. Има само једно тумачење члана 17. којим се не би вређала уставна права српских судова. То је да по члану 17. Порта има права да буде извештена о пре-

1 ККТ. 1857. Мариновићев превод великовезирског писма од 22 новембра (по новом). У хартијама Филипа Хрнстића налази се препис орнгиналног француског текста.

2 ФХ. Представник комисару у Дунавској Комисији 10 и 30 новембра; комисар представнику 5 и 7 децембра 1857.

3 ККТ. Представник капућехаји 28 октобра 1857.

179

ТЕНКИНА ЗАВЕРА