Topola

нашао, тако рећи, сам усред земље, остављен на милост и немилост Кнежевим катанама и разјареним гомилама сељака ОбреновиКеваца. Ма шта се мислило о његовој радњи у 1842, неоспорно је да је у њој било нечег врло јуначког.

Године 1844, обелоданила се крвопилачка страна његовог карактера. Он пада с војском у Шабац, пошто су катане побијене и буна угушена. Диктатуру коју је добио, може да употреби само још на суђење и кажњавање похватаних и повезаних бунтовника, који се дотерују пред њега чопорима, као стока. Његов је суд у Шапцу прави крвави суд. Окривљене трпају у један велики обор, где их наизменце пече сунце и бије киша, и где леже у калу као свиње. После настаје батинање, пребијање топузом и секиром, пушкарање, натицање стрељаних на точкове; друмови око Шапца оки Гени су точковима као у турско време. Осуђенима се одузима све имање; земља се продаје; ку4\е пале; воГњаци секу; новац, стока, оружје, одело, односи у Вучићев логор. Читаве породице остају упропаигћене као да је наишла страна војска а не српска, и разграбила им све.

У Вучићеву одбрану може се рећи да су неке од тих сверепости биле неизбежне. Бунтовници су трпани у обор, јер их је било тако много да се у обичну хапсану нису могли сместити. У обору су кисли и пекли се; у хапсани, прибијени један уз другога, не би могли дисати. Неке сверепости, опет, биле су „у духу времена", нпр. натицање на точак; неке, најзад, није наредио Вучић него закон, нпр. ако се имање осуђених разносило, то је било на основи једнога закона да сваки бунтовник плаћа главом и малом. ...Ипак, пошто се све ово рече у Вучићеву одбрану, остају неке сверепости, и то не мале, које падају чисто на његов рачун. На његов рачун пада пребијање људи топузом и секиром: та казна није била предвиђена никаквим законом. На његов рачун пада то што је сувише људи пребијено и убијено. То није било само мишљење Обреновићеваца, него и мишљење његовога властитог командира Илије Новаковића, који му је рекао: „Ако си ти дошао само да бијеш и убијаш, ја идем натраг са својим војницима 11 . 1 Али о његовој сверепости ништа не сведочи више него тај факат да је он, неки пут, сам својом руком тукао притворенике. О његовој сверепости постале су читаве приче у народу, а такве приче никад не постају без разлога, па ма колико да

1 ЈапкоуИсћ е1 Огои!lсћ, 51ауез сlи sисl (Рагlз 1853) 45.

193

ВУЧИЋ. И ГАРЛШАНИН