Topola

као народни суд умирити ову великашку кавгу, из које је могло свашта произићи. То је била Скупштина од 1848, чувена Петровска Скупштина, на којој није дошло до мирења великаша с Вучи Тем, него до потпуне Вучићеве победе. Петровска је Скупштина више личила на сватовску гомилу него на Скупштину; поред народних посланика на њој је било доста и другог света који је без мандата дошао, и нпр. цела Вучићева Гружа дошла је на ту Скупштину која се у Крагујевцу држала, да брани свога великог човека од његових душмана. Кнез с министрима и саветницима једва се пробио кроз усталасану гомилу, која није хтела ништа да чује, него је само клицала Вучићу. Кнезу је остало да бира између двога: или да се туче с народом, или да попусти Вучи Ту. Он је изабрао ово друго. Саветници који су се били замерили ВучиТу, добили су миг да тобоже сами даду оставке; Скупштина се после тога одмах закључила, и Вучић се могао хвалити да је, због једне личнеувреде која мује била нанета, успео изазвати скоро једну буну у народу.

Али ово је последњи Вучњћев успех. После Петровске Скупштине он се све више удаљује од Кнеза и Владе, и они од њега. Он престаје долазити на дужност; Влада то трпи годинама; најзад се решава на енергичне мере, и ставља га у пенсију. Некадашњи „предводитељ народа“ и диктатор Србије није ништа више него најугледнији међу пенсионарима. Он остаје у пенсији шест година, које су испуњене интригама противу Кнеза и Владе код Порте и Русије, потајним договорима с Обреновићевцима, и онда, изненада, покушајима измирења с Двором. Али у то време Вучићу не полазе ствари за руком; његова опозиција више једи Кнеза него што му шкоди; сви његови покушаји измирења с Кнезом завршују се измирењем само привидним. У то време Вучић више не изгледа велика политичка снага него само велико политичко име, и, најгори знак за њега, Двор га се више не боји као некада, и сматра Гарашанина за опаснијег противника. Али његов моменат долази опет приликом Етем-пашине мисије. Вучић је био из онога старијег нараштаја који је умео да темена пред Турцима; у саобраћају с њима имао је ону лукаву мачкасту гипкост коју и Милош. Он је много помогао опозицији својим везама с београдским пашом и с Етемом, и на тај начин много допринео Кнежеву поразу у Тенкиној завери.

Кад се једним погледом обухвати Вучићева каријера под Карађорђевићем, има се утисак нечега промашеног. Вучић је

195

ВУЧИЋ И ГАРАШАНИН