Topola

јица су били сељаци, и обојица умели с народом, погађајући у његов најтајнији живац. Али Милош је био сељак творачке, а Вучњћ сељак рушилачке енергије. Милош је онај сељак који тече и привређује, и уз то „захвата“ где год може. Вучић је онај сељак који се једнако тера по суду и ропће противу власти, и коме* је вечито неко други крив.

Узет чисто као демагог, Вучић је врло велик. Нико никада у нашој историји није речитије говорио народу на њетову језику него Вучић. Познат је онај његов говор: „Ја се не бојим никога: ни Књаза ни Совета ни попечитеља ни митрополита, и нико не треба да се боји никога. Ми смо сви равни: што је Књаз, то је и свињар, што свињар, то и саветник, што саветник, то и терзија, а што терзија, то и судија, што судија, то и ја.. Сви смо једнаки; не треба да се само један греје на сунцу, а ми сви да стојимо у ладу, и само један да подигне главу високо, а ми сви да гледамо у земљу, но ваља сви да гледамо горе и сви да се грејемо на сунцу“ 1 ... И треба све ово замислити изговорено његовим танким гласом, и у једном лажно снисходљивом и потуљено простосрдачном тону, јер тај јунак и војвода имао је с народом начине једнога сељачког букача, или, како се онда говорило, бујзгијаша. У његову демагоштву било је и нечега искреног. Једном у Савету онјеговорио: „Није нико закупио ову земљу, сваки је принео по мало да се она ослободи. Кад треба, дај народ, а после га гази. Кад рекне неко шта зна геак, е тако ми је, канда ми и ово друго око копа. Ко је благородник у овој земљи? И зар нисмо сви једнаки?“ 2 Право жаљење народа и праву веру у једнакост он није имао; у опозицији, истина, називао је народ „кукавним народом“, али то му није сметало да, на влади, бије народ церићем и наџаком. Али, поред свега тога, на господу и благороднике викао је искрено. Јер, господа, то су били чиновници, људи школовани, многи од њих немачкари; један сасвим друкчији тип него Вучић. Њих је мрзио искрено, управо с тога што су били од њега друкчији. Према њима изгледао је и осећао се „геак“, и зато је сасвим искрено узимао од њих „геака“ у заштиту.

У ово доба, 1858, кад је постао председник Савета, било му је око седамдесет година. Улазећи наново у тај Савет у коме није био скоро десет година, он је морао начинити чудан

1 Нил Попов, Србија и Русија IV 398.

2 Грујић 2 априла 1858.

197

ВУЧИЋ И ГАРАШАНИН