Topola

у њеном интересу да помаже утврђивање аустријског утицаја у Србији, јер је држала да се руски утицај може само аустријским сузбнти. Поред тога Француска је имала рачуна да буде што попустљивија према Аустрији, не би ли је тако, у својој борби противу Русије, придобила на своју страну.

У Гарашанинову неуспеху било је нешто и његове кривице. Он се сувише рано и сувише јасно истакао противу Русије; у односима с њоме показивао једну недипломатску крутост, задржао нешто од својих одсечних манира из Министарства Унутрашњих Дела. Разуме се да Руси нису хтели трпети у малој Србији једног министра који се био тако испрсио. У опште, у то време, Гарашанин је још врло мало дипломат по свом понашању; он је, нпр. био одбио аустријски орден, који му је био понуђен после мађарске буне.

Ако би се хтела дати укупна оцена о Гарашанину као министру, требало би реГш, да је то био потпун примерак старога бирократског државника, који сматра да држава живи од реда а не од слободе, и који влада ауторитетом а не популарношГу. Он је имао све оно што је таквом државнику потребно: круту сталност у основним идејама и неумитну доследност у њихову примењивању. Он је хтео да кроз целу државну управу спроведе онај ред, ону тачност, ону строгост која у војсци влада, и наша стара полицијска држава није могла имати бољега представника од њега.

Његова личност види се јасно из његове преписке с пријатељима. Нема може бити ниједнога нашег политичара, који је водио тако велику преписку као Гарашанин, и чија писма имају у тој мери тон интимног разговора (и ако је Гарашанин увек говорио само оно што је хтео да каже). Његова писма показују да је то био један од оних политичара који мисле и резонују о свом послу; њему често долазе под перо „нравоученија“ и максиме; о нашим политичким наравима и карактерима има рефлексије једног моралисте. Он је склон да види црно; то песимистичко расположење не оставља га ни онда кад је на влади; и онда кука да код нас све иде наопако и да од нас нема ништа; редак пример политичара који је незадовољан на влади као и у опозицији. Али његово песимистичко расположење избија на видело само кад о државним пословима говори.

Иначе је ведар, склон на шалу, пун хумора. Његов хумор опомиње на хумор наших старих списатеља Доситеја ОбрадовиГа и Љубомира НенадовиГа; то је исти хумор, само без књижевне углађености, опорији, ближи сарказму. С тим хумором

202

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА