Topola

говори о својим приватним невољама, о својим дуговима и својим болестима; над приватним невољама не нариче као над државнима. Судећи по његовим писмима, то је био човек трезвен, разложан, с великом моћи суђења; у стању да ствари посматра не с личног и партијског него с државног гледишта; неки пут из њега је говорио чист државни разлог, хладан, бестрастан, неумитан, као из каквога старог сенатора млетачког. Његова слаба страна био је његов понос. Кад га ту дарну, кад његову „чест“ увреде, био је у стању да све друго заборави, и да се носи са својим противником до његове или до своје истраге. Онда се код њега јављало оно што су његови познаници звали „Гарашански инат.“

То је био заражен политичар, кога се сем политике ништа друго није тицало. Своје приватне ствари био је занемарио, и поред свега тога што је могао бити имућан, заплео се у дугове. Могао је бескрајно дуго да седи у канцеларији и био неисцрпан у политичким разговорима; кад не би више имао с киме да разговара, седао је да пише дуга писма опет о политици. И за то време чибуци и кафа нису се престајали доносити, једина разонода тога вечито заузетог политичара.

Врло висок и врло кракат, кошчат, не толико и мускулозан, „онај дугачки хрт,“ како га је звао ВучиК, у лицу сув, мрк, роав, с намргођеним погледом и јаким дубоким гласом, Гарашанин је изгледао један див, али спржен и сасушен. Испод тога великог и страшног изгледа крио се један организам увелике истрошен. Гарашанин је патио од неколико болести, од којих је најдосаднија била општа егзема (и Марат је од ње патио), због које је морао ићи у Луеш и сатима проводити у купатилу. Али у то доба, 1858, он је у пуној снази, четрдесет пет, шест година, и мушки подноси те болести које га испотаје подривају.

Таква су била та два човека, ВучиТ и Гарашанин, која је Етем-паша довео на врх државне управе. Године 1842, кад се стварао Карађорђеви-ћев режим, њих су двојица ишли заједно, па су се после разишли, да би се наново састали и удружили, кад је дошло време да се тај режим руши. Њих су се двојица узајамно допуњавали. Један је био велики бирократ, а други велики демагог. Један је био у стању да с помоћу полиције постигне све што се с помоТу ње у опште дало постиКи; други је био у стању да народну масу усталаса и стави у покрет.

Гарашанин, који је добио Министарство Унутрашњих Дела, могао је вршити много веКи утицај на догађаје, него ВучиК,

203

ВУЧИЋ И ГАРАШАНИН