Topola

властољубаца, који сами од себе, из дубине своје природе, без подстицања са стране, теже за све већом, па најзад чак и за забрањеном славом. Најмање је пак био један авантурист који, занет маштом и амбицијом, покушава да на један престо на који га нико не зове, ускочи препадом. Али питање је било како би се Гарашанин понашао кад би осетио, да се у јавном мишљењу ствара једна струја у корист његове кнежевске кандидатуре. Да ли би имао воље и снаге да се тој струји одупре?

Из свега овога излази да се о великашима може са сигурноигћу тврдити само то, да су после пада кнеза Александра мислили установити једну привремену Владу, једно намесништво, једну кајмакамију, која би ради избора новог Кнеза сазвала једну нову Скупштину. Шта би даље радили, а нарочито кога би за Кнеза хтели, о томе се може само нагађати.

Да ли су великаши саопштили либералима шта мисле радити после збацивања кнеза Александра? Нил Попов вели да је Гарашанин рекао Миловану Јанковићу да, после збацивања Кнеза Александра, треба образовати намесништво и распустити Скупштину. Јанковић му је одговорио да се с оваквим начином рада не слаже. Овај разговор између Гарашанина и ЈанковиКа саопштава и ГрујиК у својим „Записима, 11 али више узгред. Иначе, у својим „Записима 11 он говори о великашком плану као неко који је о њему тачно обавештен.

Никола Христић, у својим мемоарима, тврди да су либерали не само знали за великашки план, него да су на њ и пристали. По Христићу би изгледало, као да су Гарашанин и Анастасијевић поверили Михаиловићу и Грујићу све шта мисле радити, и да су им ова двојица обе Кала да ће их помагати. ГрујиК не говори ништа о том споразуму између великаша и либерала. Шта више, каже да на последњем, коначном договору између великаша и либерала, уочи збацивања кнеза Александра, нико није речи рекао шта ће бити после.

Какав закључак треба извести на основи свега овога? Ми мислимо да је извесно да великаши нису крили свој план од либерала, и да спора може бити само око тога да ли су либерали, тј. они њихови људи који су с великашима преговарали, изречно пристали на великашки план. Ми држимо да су може бити ствари текле овако. Гарашанин и Анастасијевић су рекли свој план Михаиловићу и Грујићу; ова двојица нису, као Јанковић, отворено рекли да њихов план не примају, него су оћуткивали или се изражавали неодређено. Њихово ћутање или неодређено изражавање Гарашанин и

243

САСТАНАК СВ.-АНДРЕЈСКЕ СКУПШТИНЕ