Topola

велико дело садржн осам свезака глупости. Али ипак на једном жесту назива ову мисао његову „врло узвншеном“: „Духовни свет чннн нарочитп реални васиони свет (univèrsum), то je mundus intelligibilis, Röjit морамо разликовати од овога нашег чулног света (mundus sensibilis),' 4 ii даље; „Све су духовне прнроде једна с друтом y свезн.“ И Кантово разликовање оба ова света y његовој дисертацнји од 1770. -'(De mimdi sensibilis atque intelligibilis forma et principiis), потиче no свој прилици од Сведенборга. Разуме ce, да Кант кије веровао, да наше душе, док су још везане за тела, могу одржавати везе с душама умрлих, и да ce душе лшгу впдљивнм утицајима јављати y впдљивом свету. 3 (Стр. 9.) Вунт чини овим прекор енглеском фнлозофу Лјупсу (George Henry Lewes, 1817.—1878.) Поменута историја фнлозофнје Hcmopnjà фнлозофнје од Талеса до Конша преведена je пна неначки. 6 (Стр. 10.) Флуренс (Flourens, Pierre — Jean — Marie, 1794. —1867.) једак (e од најнстакнутнјнх експернменталннх физиолога француских. Он jeнашао (1828.), и да настају поремећаји y кретању, када ce униште извесни делови унутрашњега уха (луковн y лабнрннту). Касннјим истражнвавдша открнвено je y лабирииту (у луковима и y врећидама, које пмајупо један камичак, отолнт), „чуло за одржање равнотеже тела и посредно чжтавога тела“ (Goltz, 1870. и други). Ово je чуло назвато „статнчко чуло“. У најновије je доба један нстраживач хтео да докаже, да je ухо најважннји чулни орган, да je од битнога значења y постајању самосвестн, и да стога и постоји нарочита веза између музнчке и математичке даровитости (E. v. Cyon, Das Ohrlabyrinth als Organ der mathematischen, Sinne für Raum und Zeit, Berlin 1908). „Статнчно чуло“ je no свој прнлнцн y вези и с водњикавом течнопгћу унутрашњега уха, која ce такофе покреће npu обртању главе. 7 (Стр. 11.) После претходних опажања ' више пстраживача (Gall, Bouillard, Dax) пошло je за руком Брокп (Paul Broća, 1824.— _1®50.), даутврди (1863.), да поремећаји y говору настају, када ce повредп трећа чеона внјуга леве хемисфере мозга. Ово je вредило само за људе, који ce служе десном руком (десноруке), за леваке су те повреде биле на. десној страни мозга. Из тога ce уједно сазнала и уска веза изаеђу кретања руке (одн. прстнју) и учења говора. У раној je Агладостн штавише могућно, ако je повређен центар за г.овор на девој странн, хватањем и пипањем предмета лево.ч руком развптн центар за говор на десној страни. Каснијим је истраживањнма ова област центра за говорпрошнрена, a опажана су н многа заступања (викарирања), када су нзвесна места била повређена, н говор бно привремено нзгубљен. В. о том касннје (стр. 20. и даље). 8 (Стр. 16.) Овај je експернментатор Херман Мунк. Резултат je шегова истрангнвања; „Интелнгенцнји je место свутде y великом мозгу и иигде нарочито ; јер она je скуп свих представа, што потнчу нз чулннх опажаја, и резултује из њих.“ (Über die Funktionen der Gehirnrinde. Berlin 1881, стр. 73,). Истаћи треба, да ни Гал нема y својој френологпјн засебнога органа за ,разум‘ (као ни sa ,вољу‘ ии Јпамћење 1 ), јер су ове моћи морале припадати свнм духовннм органима.