Topola

43

-9 (Стр. 32.) По Лајбнпцу (1646,—1716.) атоми нису последње јединегце, последњн саставнн делови бнћа (егзистенције), него су то монаде (monas једнница), оне су „једнне праве супстанције“. Монаде су беспросторне, непроменљнве и вечне, y себи затворене, саме себи довољне, не примају утицаје споља н не врше утнцаје напоље (оне „немају прозора“), али имају моћ представљања, ако и не једнаку Moh представљања. Свака монада на свој начин представља васиони свет, али y различитнм степенима јасноће и разговетности. Али како ово представљање не потиче од утисака споља, то оне развијају све своје представљање спонтано : свака монада својом унутарњом снагом ствара као представу оно, штр ce изван ње збива. Да свака монада на тај начин ипак може бити огледало света, могућно je стога, што између монада постоји престабнлована (унапред постављена) хармоннја (harmonie préétablie). Сати су од великога уметннка састављени тако вешто, да увек исто време показују,а немају никакве физичке везе међу собом, н.ити их ко са стране удешава. С тнм je Лајбннц покушао, да пре.чости јаз нзАlеђу тела и духа,да укине дуализам, и да нзглади опреку између механичкога и телеолошког схватања света. 1§ (Стр. 32.) Волф (Christian Wolff, 1679.—1754.) популаризатор и снстематичар фнлозофнјо, ослањао ce углавном на Лајбница. Али по Волфу све монаде немају моћ представљања (он их n не зове ионадама него обично atomi naturae), a престабилована хармонија je смела хипотеза, ir он пристаје уз мншљење о прнродној вези елеАlената. Волф je вођ не.чачке просвећености. 11 (Стр. 32.) Хербара i (Johann Friedrich Herbart, 1776. —1841.) сма-шр,. да су основа свој егзистевцији „реале“. И душа је једна реала, и то једна једина, што он нзводи нз јединства свестн. Свака поједика ствар (осии душе) саставл>ена je од множине реала 4 , a како je свака реала прост квалитет, то ce с тим објашњава .чножина y јединству, т. ј. да једна ствар има. много особина. Реале назива Хербарт н „надчулним монадаlча и , али нн не признаје .чоћ представљања нитн развој мз унутарње снаге. Квалнтети реала остају нам непознатн, ми схватамо само њнхове односе. У свом смо мишљењу сасвим затворени y своје појмове, али управо зато, што смо затворени, одлучују појмови о реалној природи ствари. Колико појава, толико указивања на ствари (So viel Schein, soviel Hindeutung auf ein Sein). Душа je c телом (које ce састоји од великога комплекса реала) y узајамном дејству, тако када прима чулне утиске ii код хотимичних покрета. Душина реала не мора бити увек на једном месту; она може имати извесну покретљивост y мозгу. 12 (Стр. 33.) Лоце (Hermann Lotze, 1817. —1881.) тврди супротно Хербарту, да ce егзистенција не састоји од апсолутно самосталннх реала, јер тада не би моглн бити могућни односи између ствари a нарочито не узајамна дејства. Све je једнога бића, све ce збивање одиграва y једној супстанцијн светској, нсто тако као што ce н сви свесни догађаји однгравају y једној души и једни с другима по законима „кореспондују“.Наше сазнање не постаје на тај начин, што објекти такорећи продиру y нас или остављају слике y нашој свести, него тако, што наше садржине свести, које могу бити сасвим различите од објеката, по законнма „кореспондују“ с њима. Ако и укида разлику између душе и тела (поста—