Topola

ши, ја навлачим завесе и, тешко крећући отеченим удовима, лежем у постељу.

Нашто мислпти на живот, коме више пе припадам ? Свестан сам да сам осуђен, и да је смрт отпочела на мени свој ужасни посао уништеља. 0 томе ■сведочи изнемогло тело, које ме вуче пекуда, у бездан, затим лскарске походе, лековп, болница, у којој се налазим, и болећиво поступање свпх око мене. Не зпам да ли ме опи жале. Бедппци, боје се смрти, јер сувише воле живот! Ја се ље не бојим; опа ми неће доћи као страшило искежених зуба, пити са косом у руци. Сав страх од ље пшчезао је пред помишљу да ће се ускоро подигпути са ње вео ■који је скрива са мога погледа. Она је ту. Чини ми се да видим њено знамење у сваком куту собе. Очекујем је са поверењем, пошто зиам да прппадам прошлости, и да је између мене и живота постављена вслика и певидљива препрека, крјој пе могу одредити грапице, мада је носим дубоко утиспуту у души. Потпуно сам. Никакав жагор у болиици пе ремети мој мир, у коме нема ничега земаљског. То је тренутак када се у мени кидају сви утпсци спољпега живота, и кад неограничено завладам у певидљивом царству духова.

Опи пролазе поред мене један по једап. Ја им постављам питања, нагоним пх да се смсју, да плачу, да се радују, и њихов глас без звука продире глухо кроз мој слух. Изазивам полако успомене, оживљавам људе, догађаје, времепа. Нромичу крај мепе крајеви и сенке, и од моје вољ.е завпси да ли ћу их зауставити, или им допустити да прођу. Ја волим тај свет духова, то царство маште п псмогућиога. Моја љубав према њима објашљава се осећањем да ћу ускоро бити њпхов. Док се то пе деси, ја им заповедам као деспот, пеумољпво као тирап. Опи се покоравају мојој вољи и пролазе поппзпо, оборерих глава, не одупирући се. Владајући њима свом силипом уобразиље, ја се осећам у своме друштву. Поред толико њих из детињства, промичу и они који жељпо очекују мој долазак. Пролази

5

ДО ПОСЛЕГЊЕГ ДАХА.