Topola

дед. намрштена лица, сведених обрва н дебелих бркова, који му дају толико израза мушке снаге и одлучности. А за њим. стидљнво, плашећпссге г н исто онако како је ишла целога живота, ступа баба, са иовезаним оком, благим осмејком и чудним нзразом на лицу. Отац иромиче ћутећи; љеговецрне наочари гледају страшно и шуиље преда се, а исиружена рука маше штапом, избегавајући судар са каквим предметом. Он износи преда ме своје изборано лице, на коме се једнога дана замрзао горак осмејак. Тик уз њега, појављивао се и брат Љуба г у белу оделу, са кратким ианталоницама и марамом која га стезала око врата целога живота. Ион проноси крај мене свој бол, оцртан у дубокнм очимаТе две прилпке дирају ме у срце велпчином патње. Хтео бих да устанем, да прнтрчим п да им покажем колико осећам њихове муке и колико их волим, али ме везао страшан терет на ногама, те сеу томе тренутку осећам као орао којн је заробљен верпгама, п усправљена врата и раширеннх гледа узалуд у сунце.

Љуба! Колико успомена из детињства! Чини мп се да га још увек видим, погурена болешћу н главе боно погнуте унапред... У његовим крупним очима било је горчине својствене децн која почнњу патити од.колевке. На лицу му је увек лебдео тужан осмејак, а изболоване црте пмале су озбиљан и мисаонп пзраз, појачаван борама на челу и једном горко повученом цртом око усана. Он ннје знао за радости, нити се икад заруменео пред изненађењем.. Његове очи, у којнма је било толнко израза и дубине, гледале су разочарано око себе и носиле у погледу очајну равнодушност морнара, који је бацио весла у море, па лута пучином, гоњен страшним’ дудукањем ветра.

Био сам мали, кад је умро. Сећам се како јеједнога вечера дотрчао момак из дућана и хитно одзвао бабу да иде стричевој кући. Запазно сам ту ноћ. !Напољу је јаукао хладан јесењн ветар и тптрао се опалим лишћем са османлука. Под_ње-

6

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.