Topola

варош лајање лисиде п заурлалж бп пси кад би им •са планина допро до чула крвнички траг курјака. Како је драго домаће огњиште у тим часовима. кад нам се чинило да нам прети разјарепа природа! Па ипак, чпнпло ми се да сву ту хуку надвикује нејаки звук вретена у рукама бабиним и мајчиним. Оне преду замншљено, али као да им се мисли губе пољаном, понесене врнском растиња и бректаљем планина.

А дахће захуктано иза њихових леђа велика бронзана пећ, која пспуњава душу неком чежњизом мирноћом, која за тренутак надвлада страх. Међу децом никла би песма, прикрадајући се полагано. Нашим гласовнма придруживао се мекани глас бабин и ублажавао их својим дрхтавим изразом среће. Мајчин глас брујао је тужно у ушима, као кад се великим звонима са звонаре придружи мало школско звонде, те пратњи каквога ђачпћа дода још један нејаки уздах туге. Као што ме увек жалостио тај звук, тако ме је увек нагонила на плач сетна песма мајчина. Њен глас је био чудан по дубини, из два.јао се од осталих, дрхтао у соби и заустављао се над предметкма као лептир који као да је пад њима сејао дах прошлости. Тај старински глас свијао се око срца као вео туге, стезао се све јаче и подсећао на сумрак што пада полагано, све више ббавија видик и чини собу страшном и празном.

Једна је таква зима само по својој суровости подсећала на те часове среће. Баба је била умрла, девојке разудате, а у скоро испражњепој кући запевало би које од веселе, увек безбрижне деде. Лица старијих била су мрачна, нестало је смеха, живело се у магли неизвесности која је мутила видик, а из ње допирао је до нас подругљиви смех л>уди. По варошици су се проносили чуднп гласови о нама. Причало се са поругом о деди и, као што је то својствено паланци, ишло се даље без икаквог размишљања. Нигде тако као у малим местима нису развијени ниски нагони зла. Паланка је као жена:

75

ДО ПОСЛЕДЊЕГ Д»ХА.