Topola

зауставља се тек онда, кад јој пукне нред очнма сав ужас онога што се не да поправити.

Варопшца у унутрашњостж то је средина која не зна за милост, већ прља, рупш п убија увек мучки. Паланка је кукавица као и сваки тиран: њу сачпњавају сви у уништавању, а нпко у одговорностп. То је средина полуппсмених сељака, који су силом изменили навике због места у коме су се затеклп. Ако је ма ко изрекао какву несмотрену реч за било кога, тај је пропао још истог дана. Вест би се распрострла местом као ветар, шприла се и разноснла, бивала све богатија лажима п за неколико часова задобивала важнсст догађаја, којп ће толпко заипмати оно што та иста паланка назива презривим именом „сокак“!

У тим нападима ннје се штедело ншпта; рушене су породице, убијана срећа девојака, прљана младост, срамоћена старост, а за леђима жртава вукла се поруга и стид. Сплетке су ницале као уличне песме: сви су је зналн, а нпко није умео рећи откуда долазе. Главно је било да је основа бачена на пијацу срама, а после су долазили људи, опробалж моћ уобразпље и додавали са нечувеном расилљнвошћу једну по једну поједпност. Узалуд се жртва отимала. Узалуд свп покушаји да се докаже лаж: све је бпло доцкан пред стеченим мпшљењем околине која је пзрекла необорнву пресуду онако с рамена. У таквим прпликама смрт је била једини лек. Тада су долазпли тужна лица они којн су је изазвали, н понекп од њпх умео се н заплакати!

Тако је ннкла и усадила се у нашој варошици прича о деди. Њу је после избрисала смрт, п тек пред његовим отвореним гробом нестало ју је као магле под ветром.

Мада је знао шта је то паланка, дед се нпје освртао; његове испупчене груди као да су носиле ветар у себп који је брисао све пред собом. До њега су билп допрли свп тн гласови, а он био миран, знајућн да нема човека у варошицп којп ће се усудити да му то каже у лице.

76

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.