Topola

лише, п мп остадосмо сами. Осећало се нешто необпчно. Било је у одаји нечега што се припремало да прасне као гром. И сам дед био је узбуђен: његово око гледало је узнемирено око себе. Устао је и ношао вратима. али застао, видећи на њима стрица који се одупро леђима о њих. Чекај мало, оче!.. рече му он одлучно. Дед застаде изненађено, осврну се око себе. погледа прво у мене, па затим његов болан и узнемирен поглед паде на тужно и необично бледо лиде мога оца. Шта је ово, Рајко?... упита он боно. Неколико тренутака владала је потпуна тишина. Мени су играли предмети пред очима, а јако куцање срца угушило је тутњаву кошаве. бтац је био наслољен леђима о зид; под њим су дрхтале ноге од узбуђења и глава падала покорно на прса; лице му је било блеђе од зида, а црни бркови истицали су још јаче мртвачко бледило његових образа. Он је ћутао и прибирао снагу, осећајући да је то један од оних тренутака кад се требало одупрети. То је било дуго као вечност, и никада у животу нисам доживео чекање нечега што је било страшније од тога, па ни за време ратова.

Отац проговори тихо, несмело. Није он знао прекорити или се наљутити. Његове речи падале су дрхтаво са усана и остављале утисак да се молбом и преклињућим звуком простиру на колена пред оним који је за њега живео само у сјају сунца. Четрдесет и пет година нисам ти рекао ни речи говорио је он испрекидано. Пратио сам ти сваки миг и слепо ишао за твојим стопама. Моја жена и ја донели смо ти прву радост, прву песму као и прве болове, и никад преко наших усана није прешла ниједна жалба!... Знали смо те пргава и љута... али смо ипак разумевали твоје срце и волели те!... Данас се изменило све!.. Рекао бих, да срамота притискује овај дом... Ја сам овде, да бих ти показао да се слажем са млађим братом, али ти нећу рећи ни речи, ни речи!... Јова је много млађи од мене и није толико везан за тебе као моја жена.

79

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.