Topola

себе са неповерљивошћу мачке. У њену присуству није било места веселости и смеху. Њен поглед хватао је право за грло п стезао јабучиду, а уста. жзвпјена и усечена као у рибе, стискала су се"презриво, истичући болесно трзање лица. И у притворно погнутој глави, у говору у коме је било извештаченог стида, и у покретима пуним грубостп, опажало се створење коме је судбина доделила жалосну улогу да служи на подсмех сокаку. Бар да су нашлп жену која је била у стању скренутп с пута човека којп нпје знао за слабости. Познавали су га свп, па ипак заборавпдп његове врлине, подсмехнули му се оним потуљеннм ћифтинскнм осмехом, и осудпли га, исказујући му презрење у лице. Сиромах дед тражпо је спасења на све стране, сем код нас, којн смо га моглп пружити. само да смо смели. Мучен злокоби од како умре баба, он нпје знао шта бп дао за један тренутак мира, за искрену реч или доказ саучешћа. То је могао битп ма ко, и он би се у накнаду дао цео. Тако није могло остатн. Долазилп су нам људи и прпчали такве ствари, да нам се срце стезало од срамоте. Не знам шта су билп одлучилп старијп у кућн, алп никад нећу заборавптп једно страшно зимско вече. Напољу је јаукала ноћ као какав паћеник, и сама месечева светлост пмала је у себи нечега хладног. Залеђени поток крај куће беласао се као олово, а по која откпнута грана са јаблана пролетела је зраком, и њена сенка јурнла душом као мисао страха. Спавале су непомпчне плашше и њихова бплд гледала непомпчио у небо. Из њихових јазбина н пећина иицале су нове онаге које су уносиле покор у долину. Ту се уједињавао страшан звук ветра, који је после у џпиовском вртлогу растао, уколико се више удаљавао од места поласка. Вечерали смо у тишпнп, као п обпчно: лица су била забринута, као да су на себи носнла отисак ноћи која је била страшна. Ја сам имао неко мучно осећање које нисам знао определити, п то се потврдило кад сам впдео како се матп и стрнна уда-

78

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.