Topola

Тога дана сео је да руча тек обичаја ради, осећајући да пред његовом тугом престаје потреба за одржањем живота. Његова свежа и примамљива старост клонпла се заходу. Дух је бпо ослабљен ненздржљнвпм болом растанка, и нпшта га више нпје прнвлачило садашњицн, коју је нспуњавала осама и сенчио јад. Они, који су отишлп, однели су остатак његове жилавости п делу душу, која је иначе била њпхова, само што нм је од ње давао колико Је хтео. Јео је мислећи на њих. Давао им се целим бићем и осећао како га тежином Озрена прнтискује неки невидљиви терет.

—Ах!.. мислпо је, зашто су бнли приморани да иду нз куће? Довољно би им бнло да узму нов дућан и да остану овде, а не да ме под старост лишавају деце!.. Да није био поносит, да се ннје бојао да ће га погрешно разумети, устао би одмах са стола п отишао њиховој кућп. Узео бп нх за руке и довео пх овде, да их поново загреје дах старога огњпшта и да им предвече зацврчн мпрољубиво попац. Како би то бпло лепо! У њихову присуству бежао би од стварности живота и проводло дане у сну, као што ппјанац оппјума бежи од тегоба земаљских. Изменио би се. Бавшшуо бп своје гвоздено лице да се насмеје; умекшао бп глпс; показао бп им своје оседеле косе, које су побелеле код борбама у животу, и замолно би их да му пруже мирно крај старостп и смрт која подсећа на сан. Одвели су пх!.. Зашто?.. У томе тренутку изиђе му ггред очп оно кобно вече, и снновљеве речи, уједнњене све у једиу мисао, прострујаше му телом као нож кад пара. Он баци кашику, ухватн се за главу и упита се јаучући и гласно:

Ах, и тп још живпш?!... Осетио је како му око прстпју обвпја некакав челичан обруч, који је нека невпдљпва сила стезала необичном снагом. Пред њпм се протезала школ■ска башта, впсоке ограде и дрвеће покривено снегом, који је из далека лпчио на покрнвач од паму-

90

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАЦРУГА