Topola

ка. Негде, на улици, разлегала се вика деде која су су грудвала југовим снегом, и њихови раздрагани гласови подсећали су га на оно што је изгубио. Јаблани су дрхтали под зимом, и ветар проносио крај. прозора залеђено пње што се откидало са њихових грана. У ваздуху грактало је гладно јато тица којеје било тужно као и он, а бледило његова лица носило је боју снега под којим је занемео цео крај.Осећао је да ће умрети, и у томе тренутку живео је у вртоглавици садашњости и прошлости. Поједини догађаји излазили су му пред очи невероватном брзином. Чинило му се да му је сва душа. била прикуцана за кућу у којој су била одвојена његова деца, а у истом тренутку паде му на ум како је једном истерао хата у највећем трку уз Превалац. Однекуд као да писнуше свирале, и појави се шљивар у коме је провео толико чаеова детињства. По њему се таласа закржљали цвет беле радеи опија мирисом, који подсећа на село, на широку природу што влада долином. Стајао је непомичан и мрштио се под боловпма, а отворених уста и срца гледао преко сокака, осећајући да му је тамо остатак живота. После га обузео стид. Сетио се свега што је носио на образима и иовикао срдито: „Измишљотина!” Та је реч одјекнула некако страшно у соби, и он је првипут запазио како је гадна. Нарочито му одвратно забруја у ушима слог „шљо”, у коме је запазио сву Јачину израза, па је понављао гадећп се: „шљотина... измишљотина!”... и

зажеле из свег срца да умре!... А обруч се стезао све јаче; осећао је. како се

нешто кида у њему, и у треиутку кад је мислио да је све свршено, јурну му крв на уста и попрска прса....

Посрнуо Је и ухватио се руком за сто. Крв је текла, квасила бркове и руменила кошуљу. Осмехнуо се болно, осећајући да је то крај свему. Умирао је дајући источену крв из срца онима које је волео. Пред њим су ишчезавали предмети. Чинило му се да се предњи део куће диже полагано у вис;

91

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.