Topola

ЛУКА ЛАЗАРЕВИЋ,

туђа кућа п да се отуда не може надати правом и потпуном ослобођењу. Истицање Ђурђа Бранковића као главног иредставника народних тежња и идеала, баш код Срба у Аустрији, показује како су и они који су се већ бпли ослободили турског ропства ематрали да ће им слободан народни живот битп обезбеђен само у слободној народној држави. У крајевпма под Турцима, мисао о слободној држави бпла је још јаче развијена. Тамо се, још од првога дана ропства, још од онога доба када су били живи људи који су се сећали слободних српских држава, уздпсало за сдободом, и са тугом су се помињала времена када је српскп народ имао своју државу и представпике државне власти. Што су та времена даље одмицала у прошлост, тим су се све више заборављале зле стране старе српске управе и тежак живот у старим слободшш државама, и све светлија постајала је успомена на стара времена славе и величине.

Обнова старе српске државе, обнова „Душановог Царства“, постала је идеал српскога народа, и оног у Турској, и оног у Аустрији. Тако се сав српски народ вековима васиитао и спремао да поздрави оснивање нове српске државе, као почетак и први предуслов за остварење својих народних тежња и идеала.

Када су се, у зиму 1808./4. године, отреситији људи по. Шумадији почели договарати да се дигну на оружје против дахија, и када је у почетку 1804. године заиста букнуо устанак, било је мсђу узролдма који су изазвали тај покрет веома мало или нимало националнпх примеса. Кад су се шумадијски сељаци прихватили пушке и ножа, сабиди нејач п жене у збегове, устали на своје господаре, ушли у једно несигурно предузеће и пошли неизвесној будућности у сусрет, њих на тај очајан корак нису пагнали никакви сентиментални национални ни теоријски разлози, него велика и тешка невоља.

Људи који су у мутним Фебруарским данима 1804. год. почели у рудвичким и ваљевеким планинама да пале ханове и убијају Турке нису мислили ни на освећење Косова, ни на обнављање Душановог Царетва, ни на ослобођење и уједињење српскога народа. Све те мисли биле су далеко од њпх. У борбу протнв Турака гурнула их је њихова непосредна невоља. Нерешено или управо лоше решено аграрно питање и нееигуран живот били су први п гдавни разлози који су их приморали да се днгну. Недостатак личне и имовне безбедности главни је покретач првог сриског устанка. Али, већ после првнх успеха, неколико недеља после почетка уетанка, погледи устаника на ттиљ њихове борбе почели су да се знатно мењају, њпхов хоризонт прошириО ее, њихове тежње постале су веће. Чим су видели прве успехе и осетпли прве сласти слободе, устаници су почели да бацају погледе преко граница свога краја. Они су инстинктивно осетили да ће у сваком погледу бити боље осигурани ако створе што већу заједницу и ако устанак пропшре на штО већу тернторпју. У том погледу они су, изгледа, већ пре устанка предузимали неке кораке п настојалн да ухвате везе са брдским племеннма у Црној Гори и у Херцеговивп, и позивали су их да се заједнички боре против Турака. Када су диглп устанак п загазили у крв, њима је бнло јасно да треба кренути у борбу све што је са њима везано заједнпчком прошлошћу, заједничким невољама и заједничкнм ннтересима. Уз то је дошла н природна тежња уетаника да донесу слободу и оној својој браћи која јс још немају. Тако се код њих, ма да еу се били дигли само да осигурају личну и имовну