Topola

митрополита Стратимировића да је у тајном споразуму са бунтовницпма, а, у Бечу, сам дар Фрањо гледао је на њ неподееБњем, и, када је крајем 1807. дошао у еч, етавио га је под тајни (лицијски надзор. Сремска буна планула је у селуВогњу, педалеко од Руме. када је 3. априла (22. марта но ст.) 1807., Тодор Аврамовић, из Вогња, издао „курент" (проглас) на сељаштво у суседним селима Стејановцима. Малој Ремети, Јаску, Врднику (Раваници), Ривици и Павловцима досдовно овога садржаја: „Даје се на знање свакому благочестивому Христијанину и ноглавару црковному. да савет даде кнезу (сеоскоме) и ноштеним кметовима да сваки човек стара се за оружје себи, ербо, како чује скупштину, да има онде доћи, јер, који не дође, бит ће за њега теже. Наша цела општина (вогањска) стоји на оружју и мене натераше вами свима јавити, а ви један од другога отправите куда гласи овај курент, за бољег веровања с печатом. Ако би когод од свештеника или од кнеза затајио овај курент, цела Фамилија метут ће му ее под сабљу; нека отправи у та села куда надлежи. И у спахилук или вармеђу који би јавио, тај живити неће; ни његова Фамилија цела. Ако не дође у недељу, то јест, 24. марта (5. априла), нама у Вогањ овај курент, у коме би се селу задржао или затајио, то ће све цело село страдати кроз овај курент“. И, доиста,

сутрадан, поче народ да се оружа и крену, у недељу 5. априла, под развијеним барјацима у Раваницу (Врдник), нод Фрушком гором, које место беху одабрали за главни логор бунтовнички. Овде крај гроба кнеза Лазара одржанаје скупштина, и Тодор Аврамовић, из суседног Јаска, обично звани Тицан, изабран је „кнезом целе армаде“ и „четобашом“ побуњених Срба;по њемујенарод и нрозвао ову буну „Тицановом буном“. Тицан беше снажан човек, својих четрдесет и четири године, загасита лица, увек под Фесом, кестењасте косе и дуге коврџасте браде, а служио је некада у аустрнјској редовној војсци пуних седамнаест година, што му је нрибавило извесно разумевање у организовању. Уза њ беху коловође буне још и Панта Остојић, Јован Анђелић, Пантелија Румић, Арсеније Радонић, Димитрије Димнћ, Стеван Малешевић, Митар Одоровачки и други. Буна се рашири за час,

као нламен, но читавом румском и илочком спахилуку, шта више, и по суседној

ИЛИЈА БИРЧАНИН.

војној крајини (уз Саву), па и по вировитичкој и бачкој жупанији показаше се знаци немира и узбуђеностиу народу. Ну, значајно је да се буни нигде нису нридружили ни католици (Шокци), ни Немци (Швабе), ни Маџари. Побуњених сељака Срба било је неколико хиљада, а сви изгледи били су да ће-им се још и други придружити.

Буна је била припремљена у великој тајности, тако да> је жупанијска област у Вуковару била сасвим изненађена на глас о вогањско-раваничким догађајима, те се одмах обратила за помоћ команди славонске крајине у Петроварадину, известивши уједно о томе и угарско намесничко веће у Будиму. Пз Петроварадина подмаршал барон Џенеин јавио је о догађају одмах и у Беч, надвојводи Карлу, истакнувши како је веома вероватно да је ова побуна у вези са добровољачком четом (Срба из Аустрије), која се мисли образовати у Србији. Потом геиерал Џенеин изда хитну заповест читавој војсци у своме генералату да сс спреми на угушење буне и журно се приближи нобуњеном крају. Поред тога, командант славопске крајине обрати се и митрополиту Стратимнровићу у Карловце, са молбом да преко свештенства и лично настане на томе да умири побуњени народ. Међутим, буна се ширила све даље, а 6. априла (25. марта) увече