Topola

ВОЈВОДА МИЛАН ОБРЕНОВИЋ.

зароби Тицан, на путу између Ирига и Крушедола, управника илочкога спахилука, Антонија Фелкиша, и његова спна, те их обојицу даде затворити у Раваници. Сутрадан поподне Тицан наложи заробљеном Фелкншу да напише писмо коЈим се позивају, у сврху споразума, на договор за 8. април (27. март) у Раваницу велики жупан сремскн гроФ Пејачевић из Руме, велики судија Салај, такође нз Руме, мали судац Вешелењи из Ирига и провизор Тот. Писмо је било адресовано на Вешелењија, и Тицан му га је сам однео у Ириг и лично предао; али, на састанак, ипак, није нико дошао, већ је тога дана стигао у Врдник, са великом пратњом, митрополит Стратимировић, који покуша да благим речима паговори сабрани народ и самога Тицана да се примире и врате својим кућама, обећавајући им амнестију и уважење њихове оправдане тужбе; али, Тицан поче да вређа митрополита, пребацујући му са подсмехом његово богатство. Стратимировић наложикочијашу да тера к манастиру Раваници. Потом Тицан разреди своју чету; један део посла да поседну пут што води у Карловце, да се митрополит не би могао вратити кући, а самоме Стратимировићу поручи у манастир да му не допушта да се врати у Карловце, него мора остати у Раваници као заробљеник. Са другим делом бунтовника

Тицан прође Јазак, Бешеново, Суљам, Гргуревце, Лежимир и Дивош, да би преко Бингуле, Ердевика и Беркасова, скупивши више људи, ударио ца Илок и ту заузео превоз преко Дунава у Бачку, снујући, како се говорило да преко Опатовца допре до Вуковара, а отуд, преко Осека, све до Валпова. Међутим, у то време, царска војска приближавала се'са свих страна побуњеном крају, и то пешачке чете из Петроварадина, Осека и Винковаца, а хусари из читаве Славоније. Хусари су, разуме се, први дошли у еукоб са бунтовницима, које је водио сам Тицан, дне 9. априла (28. марта), између два и три сата поподне, код Бингуле. Пим су их опазили, бунтоввици отворише на њих ватру; али, хусари одвратише, уоише на месту 12 људи и многе ранише, на што Тицанова чета нрште на еве стране, кријући се по шумама и виноградима; сам Тицан побеже до Дивоша. У томе се примакоше пешачке чете и почеше 10. априла (28. марта), да опкољавају Фрушку Гору. Врховни командант царске војеке беше барун генерал Давидовић, иначе родом Србин. Он стнже још исти дан у ПТид, где нађе баварскога пуковника Етингсхаузена, док је други генерал, Левенберг, имао седиште у Руми. Пре свега, војска повуче кордон од Митровице на Сави до Баношова на Дунаву, тако да ннко није могао нн доћи ни поћи на запад. Затим затворише и нсточну линију, па и ону уз Дунав. Када бунтовници видеше да су опкољени са свих страна, решпше да се поврате кућама н да предају оружје, позпвајућп се при томе на мптрополитово обећање да ће бити помиловани и да ће нарочпта царска компсија нспптатињихове тужбе; разуме се да су бунтовнпци сада пустили н заробљенпке своје на слободу. И одиста, војска је пропустила сав народ кућама, само Тнцана п још трн друга сељака придржа, као коловође буне, и затвори их у тамннцу у Иригу. Еада су коњичке патроле до 14. (2.) апрнла прегледале све шуме и сву Фрушку Гору, нису нашле нн једнога бунтовнпка. Буна је, дакле, бпла скршена, и онда се прешло на разоружавање народа. Командант славонске крајнне, генерал Џенеин,Јављајући у Беч надвојводп Карлу постнгнути резултат, саветова му уједно да се што пре пспошаље царска комиспја, која ће иарод коначно примприти (21./9. апрнла). При угушпвању буне суделовале су четнри чете Једачићевог пука