Trenuci i raspoloženja

ТРЕНУЦИ 27

(О, ти и ниси осетио тада, Да љубав моја пред интригом пада За злост и завист победу -однеше.

Осећајући пустош својих дана Често сам после, у зимске вечери, Кад у етиру Орион трепери, Лутала чежњом пут далеких страна, И проводила тако цело вече

Док изломљену сан ме не затече.

Тад жудела сам силно, неразумно, За удаљеним, непознатим новим; Најјачом струјом хтедох да запловим И да окушам задовољство шумно.

У злог је духа било снаге много, Ипак ме-није савладати могд.

Твој ми спомен на правоме путу Светлио сјајем удаљена света.

И када мрзост и увреда клета Задаше срцу многу рану љуту, Блажио их је — то судба додели Ал као што се ватра огњем цели,

Ни ти, нит ико мог вапаја зачу,

Нит борбе згледа, што ми душу вила. Чежња се болна у грудима скрила. Нико ми лице не виде у плачу.

Утехе, што је задовољства нуде,

Не хтедох — нек ми лекар време буде.

То исто време и са твоје душе Копрену диже и заблуда паде,

И ум пред светлом истином ти стаде. Но, пошто буре све снове расуше, Касно је било да се врнеш мени С тежњама другим напаћеној жени.

Ако сад су нам ближе него икад Стазе што воде крајњој мети — гробу,