Trenuci i raspoloženja, page 46

26

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

ЕЛЕГИЈА.

Гле првом тугом потсети ме лето

На оно време велико и свето

И прве дане нашега познанства,

Кад бледа јесен госпоствена лика,

С поворком дугом заношљивих слика Ступи у сјају ведра величанства.

И ти си-тада, бежећи од људи, Кајањем тешким притиснутих груди, Пришао мени у јесење дане, Живот ти беше још једнако мио Ал ти је поглед лаку сету крио

И тиху тугу твоје бољке ране.

И очи твоје — некад љубичице Мутне су биле а на бледо лице Јесен је жиг свој утиснула тавни. Чело високо облаци су крили; Бол и кајање душу су ти вили, Сећања скора и спомени давни.

Предусретох те кб искрена друга, Ал живот хтеде да нам се наруга, И дружба наша у очима света Задоби израз страсти или среће.

И дигоше се где мање, где веће Клевете, што их роди завист клета.

И дигоше се тад да нас раздруже, Добро се сећаш, као и ја друже, Свих речи шумних наших пријатеља, Савета мудрих, умовања тупих, Интрига финих, подметања глупих, Високих тежња ил искрених жеља.

Тад борисмо се ал су били јачи. Не. стиже удес и смрт, што све тлачи, Једнога дана да победу реше.