Trenuci i raspoloženja

34

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Бесвесно много сам пута уздахнула; · Теби ме је вукла страст и жуд скривена, Што их огњем створи тад лепота она, Ал не мога бити душа наших спона.

Од тада времена протекло је доста... Све што је блистало сад потамнело је: Око ти је мутно, бледе усне твоје; На челу високу облак туге оста; Страдања белином прогрушаше власи, Кроз стиснуте зубе продиру уздаси.

Шта да волим сада на тим руинама,

Где никад ни једно не унесе душег)!!

— Срца што певаше сад једва певуше Гле, све иза нас је — ничега пред нама! Ал ти не разумеш шта мој поглед збори: Твоје усне молбом шапћу: „Одговори!“

„Волим, увек волим — оне прошле дане... Ти пољубом топлим целива ми руку,

У чијем свршетак изгуби се звуку

И умре у плими мелодије знане,

Што акордом бурним јекцу по салону... — Ја хтедох да свршим почету канцону.

ПРЕД ЈЕСЕН.

У јулско подне, на Калемегдану, Сеђах на клупи, мислима занета, Ту, у алеји где свет слабо шета, И на овоме јасном летњем дану Од жеге бежећ', зеленилу рада, И не приметих да већ лишће пада.

Док листак један, жут и увео, Падајућ мога рамена се таче. У болу грање зашумори јаче И кб на позив, ред дрвећа цео,