Trenuci i raspoloženja
42
ДАНИЦА МАРКОВИЋ
Још горка јава сурова живота
Одузе наду на времена боља.
Боже, је ли и то твоја била воља»! Ступам у избу немилу и мрачну,
Кб у гробницу, ледену, безрачну. Тишину глуху жалосно пресеца Сирово дрво што у пећи јеца. Столицу латим, за сто се посадим: Хтела бих штогод корисно да радим. Ал мисли тешке у праваца много Разишле с — ко би сабрати их могб»р! Скочим, прошећем — затим опет седам, Поднимим главу, па у пламен гледам: Тешки су дани настали за мене! Одбегли снови, наде потрвене!'
Јад и горчина сад ми душу вије,
А нешто ново у грудима рије:
Је ли ме когод тешком клетвом клео, Да ме огањ сумње сагорева врео»!
И тако седим, а часи пролећу,
— Сказаљке танке савесно се крећу И ено, већ по селу свеће гасе;
Још где-где која само светлуца се;
И све уморно одмору се спрема,
А мојој души још покоја нема:
Још гледа будно, отворено око;
У болу руке стиснуте жестоко. Посматрам свеће треперави пламен.
— Срце ми тешко као сињи камен. Груди трзају безвучна јецања. Никакве наде, никаква уздања!
У том тренутку тешка искушења,
Без једна зрачка на веру спасења, Лила бих сузе, ал плакат не могу, Хтела бих — не умем- да се молим Богу. Већ цело село сном дубоким спава. Кроз окна мала месец просијава