Trenuci i raspoloženja

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Под утиском топлим Вашега погледа, Док врх кућа дршће месечина бледа, У мојој се души лик прошлости јавља, И спомени редом, кб литија нека, Крај мене се нижу, и младост далека, Сјајна се обнавља.

Преда мном се ствара некадашње доба: Мемљива сећања дижу се из гроба

И трепере сјајем светова далеких. Преживљујем дата неповратне дане Идеала светлих из младости ране

МИ сањања меких.

И опомињем се давно прошлих дана,

Кад никаква онда препрека ил' брана

Не могаде да ме — кад се вече спрема Устави на дому, него хитах тамо

УУ гомилу шумну, рад сусрета само

И поздрава нема.

Само што је тада при сусрету таком Треперила душа у дрхтају лаком,

И срце у грудма закуцало јаче.

Ал празну животу још не знадох циља, Нит жудња дубока неслућена миља Крилом ме се таче.

У грудма је мојим било немо тада,

У души празнина, исто као сада,

Ал мој живот беше, кб с пролећа рана, Врт, кад снег окопни и ницању крене Свет биљака цео.., ил кад напомене Зора освит дана.

И сад ми тишина испуњава груди,

Ни жеља ни жудња тамо се не буди, Нити душу ломе снови врела миља; „Ал' је живот празан мрачна пустолина, Ко у мртву јесен прецвала градина „Увенула биља. _—