Trenuci i raspoloženja

ТРЕНУЦИ 45.

И у сумор тешки ове пустолине,

Кад душа зажели светлости, топлине, Ја хитам у сусрет испод кестенова;

И кад Вас у сенци смотрим из далека, Забруји ми душом симфонија мека Прохујалих снова.

НОЋНЕ БОРБЕ.

Сву ноћ се о мене отимаху страсти. Док фијуком ветар гоњаше духове, Као да у мрачне поноре ме зове

Глас демона: разум немађаше власти Над сликама дивљим што ствара осама, Нити међа беше безумним жељама.

Преко опустелих поља и брегова Месечину мртву ветар је титрао.

И кб одјек болних, фантастичних снова, Уздах се из груди мојих у ноћ крао. Нигде једног зрачка да души посветли А већ ено зору објављују петли.

Но кроз капке тешке светлост не продире. У. јецање моји уздаси прелазе.

Море искушења све шире и шире,

А обале нигде, нити има стазе

На пучини; и кад ветар капке хуком Затресе, душа се одзове јауком.

О много је ноћи пролазило тако, Па јутро суморно слазило досадно, И дан протицао бесплодно и јадно. И опет из тиха подмукло и лако Вече спуштало се глухо, из далека, Као паук што у мрежи жртву чека.

Вребала је поноћ, у пустој самоћи | — Притајеном снагом наслућених сласти —