Trenuci i raspoloženja

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Да оплеменим грубу твар прионух, И никад снагом ни вером не клонух.

Поднесох многе жртве нечувене: Делић по делић свог сам бића дала, Одричући се свих радости жене; Знајући да ће награда ил' хвала Обићи мене, ал ме нада прати Задовољења дело ће ми дати.

Већ су године прошле од то доба: Истроших младост а из срца врела Источих крв, и, као снагу роба, Сок живца сваког исцедих, и смела У овом лудом са природом боју Изгубих свежу и пролетњу боју.

И ослаби ми очњи вид лијући

Сузе, не бих ли растворила камен; (Ако је смола, на срцу гријући, Попустио би предмет груб и стамен); Дрво бих духом израдила снажним... И изнад снаге човечје одважним

Делима, кушах, ја, немоћна жена,

Да благородством надљудског чезнућа, Ово, чем нигда не нађох имена, Учиним златом. Ал мојих прегнућа Предмет остаде непромењен вазда, Као што груба природа га сазда...

И успех мојег напорнога дела Оста у мени пуста жеља само.

Но и ипак... изнад уморнога чела Заблиста круна празна труда: тамо, Међ' власима се засја бела једна, Сребрна, сјајна, ругобна, скаредна!

Немадох срца да се њоме бавим

— Још мање снаге растати се с њоме —