Trenuci i raspoloženja

56

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

У свету је много невоље и беде

И живота пустих што их људи трају; Многа слаба нога стрмом стазом греде, Само срећни људи то не осећају.

Мене кад савлада терет горких дана, Потоком обилним јурну сузе вреле: То је одрицању накнада ваљана

М немоћни израз многе тежње смеле.

АПОТЕОЗА МЛАДОСТИ.

И кад покушам каткад у самоћи,

С нешто још снаге и полета од пре, Да за рад седнем, у самачке ноћи, До мене дивна хармонија допре.

Но у том часу, кб мукли убица, Брига живота свакодневног ступа; Отрже перо из руке и с лица Светлост ми брише и сузом га купа.

Тад осећање неко страно мени,

Горко и силно, с дана прошлих скоро, Раздире застор и снови румени

Ко бледе сени ближе ми се споро.

Раскошне мисли, блиставе идеје,

Све скупа стиже, што на жртву паде Слабости људској и горко се смеје Грешној ми машти што му живот даде.

Па окрећући погледе од мене, Сва та фаланга бледе руке пружа, Визији светлој неке чедне жене С увелим венцем, на поду од ружа.

И док се њено кратковечно биће Гаси посред њих, на постољу цветну,