Trenuci i raspoloženja

58

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

МАУЗОЛЕЈ.

Јецања и суза криза неколико,

Што односе младост, свежину и боје, Срушише у души храм љубави моје. Не тражим да ову пустош појми ико, Нити ћу да дижем што је гробље сада, Немирима новим нисам више рада.

Нема страсти сада да ми душу море.

То надање није у будућност нову,

— Трепет, чежње, занос, што љубављу зову Ал задршћем катшто са прошлости скоре,

И пролијем сузе, што их и сад има,

Преко рушевина, по тим гробовима.

Свака суза врела у камен се створи,

И над гробљем камен на камен се диже, Тужни маузолеј што звездама стиже.

Из камена сваког по глас један збори. За одмазду траже свакој чистој жртви Испаштања чашу непоштедни мртви.

НЕДОВРШЕНА ПЕСМА.

Сух трајем живот, штур, без садржине, Бесплодни дани нижу се по реду,

И свет ми цео нелагодним чине.

Све некадашње запада у беду Талентч стари и давне врлине.

Тек посред дана, на лик барске воде, Заблиста прошлост колоритом живим, И ведри дани негдашње слободе Разбију сутон, и маглама сивим Чаробне слике прошлости заброде.

Садашњост бледе контуре ми ређа, Сићушних људи огрезлих у калу,