Trenuci i raspoloženja

60

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Дух да не блиста у суморној жени, Ил душа да ми угушила тежње»!

Зар не видите да је очи моје,

Са својим жаром, напустило лето; На усне јесен утиснула боје, Власи ми зима додирнула ето!

Зар поглед један не каже Вам јасно Да ми за тугу ову нема риме Довољно звучне да процвили гласно, Ни стиха силног да одјекне њиме

Сав понор јада, што мој живот крије; Нит игда строфе створио је песник, Да и у најближем чину трагедије Удеса мојег може бити весник.

ЗАШТО 2

Кад небесно дадох за земаљско царство Згреших према себи учиних варварство, Привиђењу среће пружајући руке.

Тад изгубих право, не задобих друго, И осудих себе да се мучим дуго

И гасим се тихо из обмане пуке.

Пових главу холу пред судбине снагом,

Крст свој тешки понех својом вољом драгом Ал ми ипак душу горка мисб мори:

Што циљ мојег мучног пута и живота

Да није висока и вечна Голгота,

Но малена хумка и заборав скори»!

ДОСАДА.

у

УУ четири зида седим затворена, На прозору малом решетка гвоздена —