Učitelj

А

се негде узима као циљ, а негде као | све док се не сврше слова. Но та

нужна потреба делимичног вежбања.

Је ли то оправданог

Не знам чиме би се тај рад оправдао, али сам уверен да он може у истој мери да науди, и уди, у којој се „мери подржава. Сва је његова циљ да се доститне нека рутина у читању. То је све. И сад настаје питање: да ли се томе припомотло оваковам радом“ Сумњам. Сваки онај који је провео и најкраће време у школи с децом, а водио рачуна о свом раду, могао је се уверити како се ништа црње не свети до маханизам. То је тешко искуство, ама је казна на свом месту. Овакве случајеве може наставник и да предвиди па да се теши по неком варком која теши многе „практичаре“, а може лако и да не предвиди, чему је често узрок узак поглед на сам рад. У механичком читању ту вам је суштина, механизам. „Механизам има својих граница преко којих се не сме ширити.“ Та је мета тачно обележена од опог краја одакле полази. па све донде докле се свршава. Он се може само допустити као али за то треба увек имати на' уму пут којим се достиже; јер се механизам у образовању не сме никад задобијати самим механизмом. У том случају васпитавање неће бити васпитавање, како се то у науци разуме, већ дресура, што је супротност свесном образовању. После спреме за познавање слова прелази се одмах на њихово познавање и употребу. Ди се добије она лакоћа, у прегледности слова нужно је што дуже вежбање ока. Оно се темељи у првом читању. Тај рад треба вршити

„практична нужност,“

систематичност требала би да изостане чим дете узмогне шчитавати. Тада механично читање уступа (од чести) место логичком читању спојеном с очигледном наставом. Само механичко читање требало би продужити за прво полгође. Оволика превала логичког читања неје претерана. Она је природна потреба, ако се хоће да не остане и даље учење читања зарад самог читања. Да је ово на свом месту наводи нас Факат: што по неки учитељи „сврше“ буквар и читанчицу за први течај. Они сматрају за дику кад им деца могу о малом испиту да отпевају чланчиће из књижица. У овом их подржава сем њиховог убеђења још и ефакат који се тиме изазива у слушаоцима а то и њему годи јер је то — „успех.“ Разуме се да би све ово требало да се регулише, у интересу дечијет напретка, не обазирући се ни на чиј укус. И ово је (овако читање) тек само једна грана „срп. језика,“ а пред овим и после овога, и сваког дана, и сваког часа долази борба око: распознавања гласова, самогласа и сугласа, слогова, речи, реченица! Ето, о шта се доми дечији мозак у првим данима њихова учења. То је предмет којим се хоће да развије интерес у настави! Сетимо се колико се на ово своје џигерице и дачије воље упропасти. Све ово претпоставља се сврси читања, и онда је ли чудо кад се нађу деца која и сврше школу а не знају да читају. Овакав је, дакде, почетак. Њиме се полаже основица даљем читању. Учитељи који не желе да им се пребаци : „Ваша деца не читају тачно“, баце се у наручја механичном читању и тиме