Učitelj

се спасу „прекора.“ Они, истина, по- | кад се човек једном отресе невештине

стизавају оно што хоће ама урнишу праву мету својега посла, јер механичко читање избија увек на површину, њега прате врло карактерни знаци, и меште да се њиме постигне успех, често, врло често, промаша се тежња и постиже се оно чему се никако не иде. Да не помињем овде ту најцрњу страну механизма, што се њоме убија воља у читању, довољно је само да поменем тај противан резултат до којега се махом омакне. Кад уђете у школу, где се механичко читање обрађује са свом ревњивошћу чућете, прво и прво, брзо читање. Деца се утрвују које ће од кога брже да чита. Сем тога, што нема, оне одмерности, каква (се захтева у читању, чујете где се о сваку врсту или пету реч запне и наопачке прочита. Брво читање са накарадним шчи'"тавањем па поред тога још рђаво акцентрисање и неразумевање онога што се чита — све то једно на друго очитује зао утицај механизма. Колики прекор: деца знају да читају а не знају шта читају! Учење читања неје циљ читање, већ корист која се читањем добија. Читање је, само по 105 средство.

Откуд долази овако срљање у погрешке % ( једне стране непојимање самог значаја читања и методе којом се до њега долази; а с друге оно зрпде личног интереса које у више прилика (само кад се мора) подјача савест и гони странпутицом — еле, једно

или друго подржавају овакво читање |

с дана на дан. Чисто изгледа невероватно да сеи овакве најопштије идеје у настави слабо разумеју. Али оно долази до невероватних размера само

и ради с мајсторлуком који је по грбину давашњег учитеља и — спасоносан. . . . То је дакле последица, систематичног кињења којим је овај изложен од свакојаких незгод! а међу те јен мешавина самих шк. надзорника који спадају често у најшареније педагошке системе. ...

Кад се једном буде на чисто с тим, шта се хоће, у самој суштини, | ваљаним читањем да постигне — а то је: потпуно разумевање онога што се чита — онда се треба запштати: како да се постигне тог

Ваљано је читање оно које је природно; природно је читање подражавање говору, а ово се последње не да ни замислити без разумевања онога што се. чита, јер само у овом случају моћи ће се потпуно погодити пишчеве мисли у његовој целини, што је битни услов и за самообразовање. С тога свака лекција читања мора се поделити на троје: на објасну (онога што се чита) ; само читање; и разговор (0 оном што се читало). Саму објасну треба поделити, у главноме, на два дела: на објасну појмова (које означавају, представљају речи); -и на објасну делине. При првоме води се разговор о непознатим појмовима који долазе у идућем чланку, а тиме се шири не само круг дечијег сазнавања, него се тиме припомаже свесно изучавање језика књижевнога, а основној школи једна је од најглавнијих задаћа и та, да одомаћи овај, у колико сеон развија развићем саме књижевности, и у колико сам тај језик нема у неким местима онаквог корена (због разних локалних прилива), као по онима, одакле је поникао.