Učitelj

„Деца, која посећавају школу, ступају "у њу из врло равних породица. Та деда долазе у школеку собу, где мора бити сразмерне једноликости, из разних породица, у којима постоји највећа једноликост очиних и домаћих утицаја. Једна су деда навикла код куће, да им се све жеље испуњавају, да их хвале и да им ласкају, и њихове ћуди и чудни догађаји код куће су као неки закон. Другу су пак децу код куће држали тако строго, да су им забрањивали чак и невине забаве, а она, да би добила какве повластице, била су принуђена да прибегавају лукавству и лажи. Трећа пак деца, чији су родитељи људи покварени и познати само са неваљалим људима, тако рећи и сама се рађају у пороку и расту под његовим утицајем ; таква деца добивају рђаве навике и усвајају порочна начела. И сва та деца морају бити потчињена, једним истим правилима, морају се за-

нимати једним истим предметима и мо-

рају ићи једним истима цељима. Осим тога, учитељи који морају контролисати разне карактере и наклоности дечије, кадшто сами бивају невешти па чак, по свом карактеру и темпераменту, незгодни за ту ствар. О тога онај, који одриче потребу телесне казни у нашој земљи, тај тим самим тврди: прво, да цео велики број деце, да деца свију узравта и сталежа могу бити удаљена од зла и навикнута на, добро без казне; друго, да сви учитељи испуњавају тај свети, велики позив. Но ја, вели Ман, не могу од моје стране допустити ни ту нити пак другу претпоставку; с тога је некорисно, па и више него некорисно, говорити о томе, да такво или друго какво дело мора бити

израђено и то одмах израђено, а међутим не показати срества помоћу којих се то може урадити.“

На тај начин, по мнењу Мана, излави: да у добро уређеним школама т. ј. таквим, у којима су сва деца љубазна, пажљива и послушна и где су учитељи добри педагови, да је у таквим школама свака казна излишна. Но како он у Америци не налази обрасце таквих школа, то наравно о замени кавне није вредно ни говорити. Но уједне види се, да допуштајући прут, Ман та допушта као шила гаћо, последњу меру. Противници прута у Америци тврде: да о ша габо треба да буде отпуст из школе на дуже или краће време — при чему се морају узети мере за детињу поправку од стране родитеља и у опште од стране познаника. Но заштитници прута против тога наводе : да, удаливши ђака из школе, тим самим лишавају га најбољих мера за поправку, јер је школа најбољи извор живе воде и моралног здравља.

У вароши Њујорку телесна казна забрањена је законом у свима друштвеним школама и то од 1870 г., али место ње усвојен је у крајњем случају отпуст из школе. Суперинтендент њујоршњих школа у свом извештају за 1873 т. о томе вели ово: „У вароши се налази велики број деце, коју наше школе нису поправиле нити су их могле поправити: таква деца морала су бити истерана из школе, да би нашла прави пут у заводима 38 поправку и затворима, пошто она већ напосе друштву зватну штету ; за предохрану тога школе су и основане“. На другом месту истог извештаја вели се: „Даље, у школама има ђака, чије су мајке удо-