Učitelj
деце у знању,“ а не тодико у „усавршавање деце у поштењу.“ Управљање собом, „владање својим страстима“,
МЕ
вели: „може се“, и „није тешко“, „треба“
| то и то „показати“ деци, и „препоручује
као послљеди- |
ца овога, као радња вољина, долази млого |
доцније, и готово најпосле, те је тако производ делокупног развитка човековог, а
сравњује себе с другом децом и с одраслим људима“, па ће тако видети да је оно слабо, и познаће себе. И кад би било могуће, ми велимо да је врло опасно упућивати децу да мере себе према другој
деци и „сравњују“, јер се на тај назин.
не развија самопознавање, него или надмоћност и сујета, или слабост и губљење дуга.
На крају писац вели: „добродетељан карактер даје човеку највеће достојанство.
се“ то п то родитељима. А како ће све то да се „покаже“; како ће да се изврши и постигне оно што се родитељима „пре=
| поручује“, то писац не казује. А да је то писац тражи нешто и од мајака, у детињ- | ству. Он вели „може се дете (почевши од. четврте или пете године) упућивати, да |
најглавније, да би тек то била права „поука за матере“, то ће видети свак. Џисац изгледа скроз догматичан и површан. Он оће само показивање п описивање. ри томе оће ин леки „сталан ред“, па вели: чим
| дете при описивању потреши против реда,
| то не треба допустити, но га треба упутити
| на стари ред. За оно, што деца често питају
Слободна саморадња, слободно дружење и
свестрано познавање човека и друштва Љљудског — то су најважнији услови за 1о“. За шта 2 Чему су ово „услови“7 Да ли мајке, или барем оне што ће то да буду,
знају, шта је то „достојанство“, и још „највеће достојанство“ 2 Ми не знамо. Уоп- |
ште, да ли је ово кака питању деце у родитељској кући,“ па макар и за „образованије српске матерер...
С овим свршавамо „Трећу Џоуку.“ Прелазимо на „Четврту Поуку“, „О усавршавању деца у знању.“
Писац је ову највећу „поуку“ поделио на двоје: „О познавању природе“ и „О познавању друштва човечијег.“ Говори прво о познавању природе, и први параграф му је овде о „познавању људи! Кад је већ писац учинио ову поделу на природу и друштво, опда је свакојако човеку и људима више место у друштву, него у природи.
Ми бисмо и сувише далеко отишли, кад би стали све појединости да претресамо. У овоме одељку морамо се задовољити само с брзим прегледом и површним погледом на оно што је важније, те да нам остане мало више места за идуђу поуку.
Писац и у овоме одељку само ређа шта |
ће мајке деци да показују, и свуда само
„поука“ о „вас- |
и за оно што им се не може очигледно „показати“, писац вели: „Слободно се ту може одговарати : „не знам“, — да не би дете непрестано запиткивало, јер његовим питањима „зашто“ нема краја (и то већу четвртој години).“ Дакле лагати, само за то, „да не би непрестано запиткивало“, и да би његовим питањима „зашто“ било краја ! Ми не знамо да ли закони „Етике“ допуштају овде да се лаже, али знамо да је веома зитетно убијати у деце интерес» радозналост, и чинити „крај“ њиним питањима „зашто“. А што се тиче оних нрилика, где родитељи заиста не могу деци
| да даду јасна одговора на питање „за| што“ или шта, ми мислимо да је млого
|
бољи одговор: „видећемо други пут“, или: „дознаћеш кад порастеш“, и тако даље. Да ли се је писац питао колика само опасност лежи у томе, ако деца виде да родитељи лажу, ако примете да они знају, па веле: „не знамо“, или помисле, да неће да му кажу .
Познавање животиња, биљака, и минерада нде све за то, што су корисне; и већ „лепо“ и „ружно“ не сме да изостане. На стр. 59. писац вели: „Деца радо подражавају гласове животињске, и то није рђаво , јер (Р) тако могу неку животињу само по гљасу познати и разликовати од других.“ Међу тим то је споредно, да оно само „позна“ неку животињу по гласу. Главно је што ту раде м вежбају се они органи, којима ће да се развије најделикатнија радња човекова — говор,