Učitelj, Sep 20, 1885, page 12
говом уздигне венац са знамењем велики добротвор учитељски, да спомене име неумрлога Јована Гавриловића. Као видљиви знак своје благодарности према пок. Јовапу Гаврнловићу, као свом ретком и ве-
ликом добротвору, учитељи и учитељице.
из Београда приредили су му тога дана парастос, који је обављен у палилулској цркви. На парастосу чинодејствовали су из почасти и добровољно 6 свештеника и 9 ђакона, и то: г.г. Здравко Јовичић, Исак Ђорђевић, Никола Крупежевић, Алекса Петровић, Никола Трифуновић и Васа Милић, свештеници ; Г. г. Мијанло Поповић и Новица Жугић, ђакони. Свој именованој господи, учитељство београдско топло се "захваљује овим путем на њиховом родољубивом морадном пожртвовању.
Ову тужну свечаност уведичали су својим присуством: министар просвете г, Ст. Д. Поповић, начелник просветног одељења Г. Ј. Џецић, референат за основну наставу г. Др. Ник. Ј. Петровић општинско представништво, председник министарства у пен-
„зији г. Јован Ристић, бивши министри: Гг. г. Стојан Бошковић и И. Маргетић, помоћ. ник министра унутр. послова г. М. Ђ. Мидићевић, професори велике школе, ђенерал Тих. Николић, директор палилулске ниже гимназије, бивши ошштински председник
т. Карабиберовић и још знатан орој одличних грађана.
По свршеном парастосу у дркви, изашло је св на гроб покојников, те је и тамо учињен спомен. Том приликом управитељ основних палилулеких школа, г. Никола Мусулин изговорио је кратку беседу, пуну значаја н дирљивих осећања. Изговарајући претпоследње реченице своје језгровите беседе, г. Мусулин је положио на гроб по-
_којников мали красан венац природнога цвећа, кога је, нарочито за овај тренутак
284
и
умела врло вешто извити г-ђа Малева Ни-
кетићка. Беседу г. Мусулинову доносимо овде у целости „Поштована господо им браћо ! Све, што је у природи, пролази и, мењајући свој облик у времену, престаје. Тако
пролазе времена, године и дани, и нестаје ах. Само добра и похвале достојна дела, остају, и трају вековима. То нам сведочи правда свете историје; то нам, ево, сведочи и ово просто местанце, на ком се скупљамо сваке године, не да видимо на њему какове особите украсе, или светско шаренило ; не да видимо забаве и раскошна уживања : него да одамо спомен топле благодарноста добром делу. — Састајемо се на месту, које покрива остатке оног племенитог човека, који је то добро дело учинио, и који је као човек, према човечанству, човечанску дужност испунио. Тај човек беше, господо и браћо, незаборављени добротвор Јован Гавриловић, на чијем гробу, ево, опет се састадосмо, да му у име учитељске сирочади одамо достојан спомен топле благодарности; а у исто време да изјавимо нашу пошту и благодарност опом човеку, који је тај Јованов свети завјет и и жеље његове у дело привео, те тиме многу учитељску сирочад у невољи утјешио, и сузу им убрисао.
Ја рекох, господо и браћо, да одамо достојан спомен; но ми смо слаби, а речи су наше малене, да би достојан спомен овако ведиком и племенитом делу Јовановом одати могле. То ће боље знати да учини историја српске наставе, а ми ћемо само рећи : хвала ти, добри Јоване ! Учитељство те моли, да у знак благодарности његове сирочади, примиш овај мали дар, који ако и увене овде, неће увенути никад у срцима српских учитеља и њихове сирочади. А ти, Јованова сјени, краси се неувелим венцем славе, који ти је сам Јован исплео, и који ће трајати од рода у род. Амин“.
Извосећи на јавност ово похвадно и благодарно дело учатеља и учитељица београдских, не можемо, а да не пожелимо, да и учитељи по унутрашњости не узаследују овоме примеру својих београдских другова, те да захвала пок. Јовану Гавриловићу не буде благодарна реч само учитеља београдсвих, но општи израз заједничке и једнодушне блатодарности свега Па у Србији.
он
3 3
о на