Učitelj
говом уздигне венац са знамењем велики добротвор учитељски, да спомене име неумрлога Јована Гавриловића. Као видљиви знак своје благодарности према пок. Јовапу Гаврнловићу, као свом ретком и ве-
ликом добротвору, учитељи и учитељице.
из Београда приредили су му тога дана парастос, који је обављен у палилулској цркви. На парастосу чинодејствовали су из почасти и добровољно 6 свештеника и 9 ђакона, и то: г.г. Здравко Јовичић, Исак Ђорђевић, Никола Крупежевић, Алекса Петровић, Никола Трифуновић и Васа Милић, свештеници ; Г. г. Мијанло Поповић и Новица Жугић, ђакони. Свој именованој господи, учитељство београдско топло се "захваљује овим путем на њиховом родољубивом морадном пожртвовању.
Ову тужну свечаност уведичали су својим присуством: министар просвете г, Ст. Д. Поповић, начелник просветног одељења Г. Ј. Џецић, референат за основну наставу г. Др. Ник. Ј. Петровић општинско представништво, председник министарства у пен-
„зији г. Јован Ристић, бивши министри: Гг. г. Стојан Бошковић и И. Маргетић, помоћ. ник министра унутр. послова г. М. Ђ. Мидићевић, професори велике школе, ђенерал Тих. Николић, директор палилулске ниже гимназије, бивши ошштински председник
т. Карабиберовић и још знатан орој одличних грађана.
По свршеном парастосу у дркви, изашло је св на гроб покојников, те је и тамо учињен спомен. Том приликом управитељ основних палилулеких школа, г. Никола Мусулин изговорио је кратку беседу, пуну значаја н дирљивих осећања. Изговарајући претпоследње реченице своје језгровите беседе, г. Мусулин је положио на гроб по-
_којников мали красан венац природнога цвећа, кога је, нарочито за овај тренутак
284
и
умела врло вешто извити г-ђа Малева Ни-
кетићка. Беседу г. Мусулинову доносимо овде у целости „Поштована господо им браћо ! Све, што је у природи, пролази и, мењајући свој облик у времену, престаје. Тако
пролазе времена, године и дани, и нестаје ах. Само добра и похвале достојна дела, остају, и трају вековима. То нам сведочи правда свете историје; то нам, ево, сведочи и ово просто местанце, на ком се скупљамо сваке године, не да видимо на њему какове особите украсе, или светско шаренило ; не да видимо забаве и раскошна уживања : него да одамо спомен топле благодарноста добром делу. — Састајемо се на месту, које покрива остатке оног племенитог човека, који је то добро дело учинио, и који је као човек, према човечанству, човечанску дужност испунио. Тај човек беше, господо и браћо, незаборављени добротвор Јован Гавриловић, на чијем гробу, ево, опет се састадосмо, да му у име учитељске сирочади одамо достојан спомен топле благодарности; а у исто време да изјавимо нашу пошту и благодарност опом човеку, који је тај Јованов свети завјет и и жеље његове у дело привео, те тиме многу учитељску сирочад у невољи утјешио, и сузу им убрисао.
Ја рекох, господо и браћо, да одамо достојан спомен; но ми смо слаби, а речи су наше малене, да би достојан спомен овако ведиком и племенитом делу Јовановом одати могле. То ће боље знати да учини историја српске наставе, а ми ћемо само рећи : хвала ти, добри Јоване ! Учитељство те моли, да у знак благодарности његове сирочади, примиш овај мали дар, који ако и увене овде, неће увенути никад у срцима српских учитеља и њихове сирочади. А ти, Јованова сјени, краси се неувелим венцем славе, који ти је сам Јован исплео, и који ће трајати од рода у род. Амин“.
Извосећи на јавност ово похвадно и благодарно дело учатеља и учитељица београдских, не можемо, а да не пожелимо, да и учитељи по унутрашњости не узаследују овоме примеру својих београдских другова, те да захвала пок. Јовану Гавриловићу не буде благодарна реч само учитеља београдсвих, но општи израз заједничке и једнодушне блатодарности свега Па у Србији.
он
3 3
о на