Učitelj
слуша само себе; катихета је спокојан и уверан, он пооштрава ученике и исправља их, испитује своје сопствене силе, радује се својим покушајима. Егоиста заповеда — поручује -– и притискује; катихета служи, развија и ослобођава. Величанствена је вештина и начин развијајућег предавања !
Егошста не може, но има људи који неће и којима није стало до развијајућег начина у предавању: они неприпадају њиховој — егоистичкој — сис„теми! Но то су опет тако исто егоисте своје врсте, но не егоисте свог соп-
ственог унутрашњег „ја“, већ егоисте.
и робови системе. Та система назива се ауторитетом, а начин њен уздиже се до госпоства, које себи потчињава све остало, назива се позитивном, одговарајући њој начин предавања и васпи-
тања: назива се такође позитивним.
У чему се састоји тај позитивни на-
чин предавања '
Џитање то решава се врло просто: оно се састоји у предавању; свако знање и учење предаје се као готово, и преноси се на ученике као нешто спољашње, које је он — ученик дужан при-
мити, пренети у себе, у потпуном емислу |
речи: изучити. Сви предмети предају се по овој системи: ученицима најпре дају правила — законе, а после доказе. Све — што је ван ученика, он је дужан примити у себе, изучити. Наука се њему јавља као нешто, што његове силе тешко савлађује, а савладати науку и овладати њом, ма и малим делом, добар је знак. Већина ученика (док је још на ниском ступњу образовања, док не појме и најобичније појаве и законе, који се у природи до-
87
| гађају, док не сазнају за што и како
бива све оно што се догађа. Преводилац) готова је, да благодари богу, ако су само у стању задовољити своје потребе и захтеве. Учитељи се такође спремају по већ описаној методи. Познато је да се ученици угледају на учитеља и старају се да буду као што је он.
Нема теже вештине од вештине предавања. За њу је неопходно знање, но
јујо само за себе не чини још све. Међу / 7
тим неки траже што је могуће опширнијих знања, мислећи при том, а на послетку и говоре, да онај, који овлада внањима, тим је већ спремљен за учитеља. То је истина, но само код учитеља у смислу горе описане системе (дакле није довољно само знање, као што неки мисле-и то не неки, већ г. Светислав Вуловић, професор велике школе. Јреводилац). (Овде је у главном реч о тако названим научно-књижевно-образованим учитељима). А да ли је нужно да они прођу школе, опите и упражњења ' Није. Да ли су они били учитељски помоћници и ученици код искусних и практичних предавача“ Нису. Требали тражити од њих доказе, да ли они имају главна својства учитељска : будећу и развијајућу моћ“ Не. Таи није немогуће наићи на подобне мисли, јер тек доцнији, супротни“ начин предавања, рачунаће се за прави и добротворни. Ако поступају доследно, онда одрицање и оспоравање тога немогуће је; но поступају ли у духу времена, које тражи успеха, у духу нације, која објављује и признаје своје благостање и срећу што зависи од свестраног развића — онда је то друго питање.