Učitelj

против другог, утиче на васпитање То чине нарочито кад је дете болешљиво, кад је јединче, кад почиње да говори и т. д. То чине неки пут иони, који се разуму у васпитању и који су баш и нарочито позвати, да васпитавају. Шта више, има их, који то чине, ма да су свесни, да се тиме греше о само васпитање. Свега тога не треба, и управо не сме, да будеу правилном вас_ питању. Школско васпитање је наставак домаћег васпитања, које се, дакле, у школи поправља, наставља и проду" жује. Према томе ово последње у многоме зависи од онога првога, због чега су родитељи позвати, да изврше према својој деци све оно, што од њих изискују захтеви домаћег васпитања. И не само то, него су родитељи позвати, да одржавају везу са учитељима и да са њима хармонирају, чинећи све оно, што ће ићи у прилог васпитању дечијем. Али многи родитељи не само да то не "чине, него још и греше у томе. Има родитеља, који и кад се тражи од њих, да што у том погледу учине, а, они не чине. Учитељ н. пр. пита родитеље: какав је њихов ђак код куће, како се тамо влада и понаша, како слуша и т. д., те да би знао какав ће положај он према ученику да заузме, којим би најзгоднијеи најуспешније утицао на његово васпитање. Ну многи родитељи на, таква питања и не одговарају, јер немају, знате, кад од «пречих» послова!...:.. Или н. пр. учитељ тражи од родитеља, да припазе "на своје дете, јер се оно, неки пут, после школских часова задржава по улицама, дружи се са неваљалцима и валудницима (којих у осталом, дао бог, има по свима варошима, а нарочито Београд их има изобиљно), те се отуда може и њихово дете проневаљалити и прозалудничити,. Али родитељи ни на то главе не окрећу. И онда, разуме се, да све то смета правилноме васпитању. А учитељ, опет, у том погледу, не може много, да учини. јер су деца под његовим надзором само 4 — 5 часова,

2 КА

пон