Učitelj

623

баснословним роговима. Маџари се одликују са великим усуканим и шиљастим брковима, а марва опет са таквим роговима.

У маџарској много се сеје -- и по чистом песку —- кромпира, детелине, сточне репе, зеден кукуруз, мувар и др. сточна храна. То је леп знак, који казује да се овде добро гаји стока.

Маџари су врло крупни и гојазни. Куће су им од набоја. Села су им опет врдо велика, као варошице неке. Врло су разговорни, а нарочито женски лепи пол; али им је говор врло непријатан.

Сунце се клони своме заходу, и ми смо све ближе и ближе Пешти, престонице — мезимчета, — маџарске. Већ се из даљине виђају по.мало дугачки камини од Фабрике, већ огромни обори и њихов — мирис наговештују нам да је ту близу Пешта. Читава шума од Фабричких камина, читава варош од Фабрика, читава је зера од свињских обора пред вароши — козују нам да је ово врло важно трговачко место. Дуго и дуго путовасмо полагано кроз овај део од Пеште, на више се места заустављасмо, да се неки цутници скину, а други попну, док се једном не докотурасмо до главне пештанске штације. Воз стаде, маџарски влаковођа раздера се черкески као у тријумфу некаком: „Пешта“ Ја изађох из станице, стадох на перон, и почех да се осврћем. На један пут истрча преда ме један Маџар, и на неколико ми језика понуди своју услугу. Одведе ме у „српску кафану,» опљачка ме — узе ми 1:80 дин. за услугу, па ходе. Ту се нађох са једним Србином из Шапца, а у јутру са једним Сарајлијом |Јова Митрићевић), који је такође као и ја намеравао за у Париз. Сванух ми се кад се састадох са Србима. Није шала: целог дана нисам проговорио 5-6 речи. Одавно је казато: „Тешко своме без свога.« Овде у Пешти, нашао сам још доста Срба, који су се спремили за Париз. Нико не може јаче осећати, шта је своја отаџбина, завичај и народност, ко није никад био усамљен у туђини!

Пешта је доста лепа варош, а нарочито онај део вароши крај Дунава, према Будиму И чистота ј6 добра, али су њени становвици груби, безобразни, дрски, горди, скупи и некарактерни. Да странца одеру, за то су врло згодни; могу те и опљачкати, ако се не причуваш. |

У 11 сати пре подне, 29. Јула, кренусмо се из Пеште за Париз. Ах, овај је полазак доста дирљив. 441 путник са целог Балканског полуострва укрца се у жељезницу. Сем путника, међу којима се чуо: српски, влашки, руски, Француски, немачки, маџарски, пољски, чешки па и турски језик, Зило је и испратилаца доста, који се са породицама праштаху, канда ће на онај свет. Онај станични простор хујао је ибрујао је од разноликог говора, проламао се ваздух од клицања: Збогом!« Путници као и испратници махади су једни рукама, други марамом, трећи главом, а четврти и рукама и ногама — за знак опраштања и срећна пута. И трећи пут зазвони звонце, а воз пође. Ми сви бесмо неописано расположени. Благо томе ко путује!

Тако разнолики путници, тако несродни елементи, тако скуп-

љени уко с коца, ко с конопца“ --- за врло кратко време сродише се, зближише се, упознадоше се, тако да цело друштво изгледаше